Kad je moj sin trebalo da upiše srednju školu, ja sam obišla sve škole u gradu. Kolebao se između gimnazije i Elektrotehničke škole, gde postoje dva odeljenja za računarstvo, koje ga zanima, ali je ipak otišao u gimnaziju.
Elektrotehnička nije dolazila u obzir jer su učionice na prvom i drugom spratu. Bilo bi dobro da u budućnosti bar jedna tehnička škola u gradu dobije lift, kako bi neka buduća deca imala i takav izbor, kaže za Danas Biljana Đorđević, sekretarka Udruženja distrofičara Niša i majka dečaka u kolicima.Njen sin Vuk je danas u drugom razredu, a njegova Gimnazija „9. Maj“, koja već ima pristupnu rampu, ove godine bi trebalo da dobije i lift.
Lift je planiran i za Osnovnu školu „Branko Miljković“, a rampa za osnovnu školu u selu Trupale. Sve to je posledica građanske inicijative „Zajedno za pristupačnost“, koju je relizovao niški Odbor za ljudska prava, u saradnji sa Udruženjem distrofičara, kao i Fondacijom PONS, Centrom za samostalni život invalida, Udruženjem studenata sa hendikepom i Udruženjem paraplegičara nišavskog okruga.
Ova udruženja građana su najzaslužnija što je u ovogodišnjem budžetu grada Niša predviđeno pet miliona dinara za uklanjanje arhitektonskih barijera ispred i unutar tih škola. Budžetska sredstva za uklanjanje ovakvih barijera poslednji put su postojala 2012, ali nisu iskorišćena. Prema dostupnim podacima, na teritoriji Niša postoji 37 osnovnih i 21 srednja škola, a lift ima samo jedna od njih, osnovna škola „Ivo Andrić“, koja ga je obezbedila kroz finansijsku podršku Evropske unije.
Na redu je i donošenje akcionog plana
– Glas mladih u kolicima – momaka Vuka Đorđevića, Dimitrija Anđelkovića i Vladimira Bakanja bio je ključni u ovom zagovaranju, koje je dokaz da zainteresovani i organizovani građani mogu da promene politiku u vezi sa nekim pitanjem. Uspeli smo da uklanjanje arhitektonskih prepreka uđe u budžet, a sada nam je zadatak da do kraja godine bude donet strateški, odnosno akcioni plan za pristupnost. Naš konačni cilj je da svake godine, planski, korak po korak, grad Niš, u saradnji sa zainteresovanim građanima i nevladinim organizacijama, ukloni sve barijere. Uvereni smo da bi ovakav model bio dobar i za sve druge gradove i opštine u Srbiji – kaže za naš list Dragan Đorđević, predsednik niškog Odbora za ljudska prava.
Đorđević kaže da nije neuobičajeno da osobe sa invaliditetom, pritisnute svojim primarnim potrebama, kakve su pomagala ili rehabilitacija, nisu uvek sklone aktivizmu u vezi sa drugim temama. Odbor za ljudska prava nastoji da ih dodatno osnaži za samozastupanje, te „očekuje da oni već u septembru razgovaraju sa nadležnima u gradu, i postave im pitanje: ’hajde da vidimo šta ćemo 2020’.“.
– Nastojali smo da kod njih razvijemo spoznaju da su im prava garantovana zakonom i da ne treba da se ustručavaju da ih traže. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o lokalnoj samoupravi propisuju da je obaveza lokalne samouprave da stvori pritupačno i dostupno okruženje za sve građane, bez obzira na njihovo svojstvo. To, dakle, jeste zakonska obaveza, ali je gradovi i opštine ne izvršavaju planski i redovno. Insistiraćemo da se ubuduće tako radi- škola po škola, ulica po ulica – kaže on.
Ljudi u kolicima ne mogu do gradonačelnika, skupštine, onkološke klinike…
Biljana Đorđević dodaje da škole u Nišu, osim što nemaju liftove, nemaju ni prilagođene toalete. Mogu se izbrojati na prste jedne ruke, precizira. Na fakultetima je situacija drugačija, skoro svi imaju liftove, zahvaljujući pre svega kampanji za pristupačnost od pre desetak godina. Ali, treba stići do fakulteta.
– Do četvrtog razreda stvari nekako i funkcionišu, ali od petog razreda se uvodi kabinetska nastava, koja je uvek na spratovima, i to je problem. Dešava se da zbog toga deca ne pohađaju nastavu redovno, i ne stignu ni do srednje škole, već odustaju ili se alternativno obrazuju. Učenici koji ne mogu u kabinet, u nastavničku kancelariju, u biblioteku prestaju da budu ravnopravni. A svako ko ne može da se obrazuje ostaje upućen na porodicu i oslonjen na socijalna davanja. Ostaje u četiri zida – kaže ona.
Ivan Novković, upravitelj Fondacije PONS, dodaje da je pred gradom Nišom još dosta posla i u svim drugim životnim situacijama. Ljudi sa invaliditetom imaju problema čim izađu na ulicu, i to se nije promenilo nabolje već petnaestak godina, objašnjava. Čak se dešava da se prilikom rekonstrukcija trotoara vraćaju ivičnjaci tamo gde su bile rampe. I kada se ivičnjaci “obaraju“ , ne poštuje se zakon, pa su kosine strme i mimo standarda. Neki objekti za stanovanje su dobili upotrebnu dozvolu uprkos tome što nemaju obezbeđenu pristupnost, koja je zakonski obavezna.
– Osobe sa invaliditetom uglavnom nemaju pristup institucijama u gradu – ni Gradskoj kući, u kojoj su kabineti gradonačelnika i većnika, ni Skupštini grada, ni sudovima. Dostupni su im samo uslužni centri u gradu i opštinama, koji su u prizemlju. Čak i pojedine zdravstvene ustanove nemaju pristupačnost, recimo neke klinike, među kojima onkološka. Dobro je što su ustanove kulture pristupačne, mada ni to nije urađeno po standardima – kaže Novković za Danas.
On dodaje da ozbiljne probleme imaju i slepe i slabovide osobe. I tamo gde postoje takozvane taktilne staze, a to je samo deo šireg centra grada, na njima su postavljeni kiosci i tezge.
Za tešku situaciju odgovorne i organizacije osoba sa invaliditetom
Prema rečima Biljane Đorđević, osobe u kolicima otežano koriste i gradske autobuse koji imaju rampe, jer su one pokvarene ili istrulele. Većina vozača i konduktera hoće da pomogne takvim putnicima, ali ima i onih koji ih ignorišu. Novković dodaje da je njegova fondacija pokušavala da nametne rešavanje problema bahatih vozača koji se parkiraju na trotoaru i na žutom polju gde staju autobusi, što ih onemogućava da stanu uz ivicu ili da kolica uđu u njih, ali nije naišla na razumevaje u Parking servisu. Đorđevićeva, takođe, kaže da grad ima kombi za prevoz osoba sa invaliditetom, ali da učenike prevoze samo kombiji gradskih opština Palilula i Medijana, koje imaju po jedno vozilo. Dodatni problem je što i ti kombiji učenike voze samo pre podne, tako da su roditelji prinuđeni da se popodne „snalaze“.
Novković ocenjuje da su jedan od ozbiljnijih problema i same organizacije osoba sa invaliditetom, koje se često ne bave misijom zbog koje su osnovane. Retke su one, poput udruženja „Dragana Rodić“, koje na pravi način lobiraju za prava ove kategorije građana. Zbog toga se i događa da Odbor za ljudska prava, koji se ne bavi prioritetno osobama sa invaliditetom, za takve osobe učini više od organizacija koje su zbog njih osnovane.
– Većina ovih organizacija ima udvorički pristup, kako ne bi izgubila sredstva iz budžeta i drugih izvora. Dakle, prioritetna odgovornost je – naša odgovornost. Takođe, dok teme osoba sa invaliditetom ne budu u ravni sa političkim temama i u fokusu političkog delovanja stranaka – stvari se neće ozbiljnije pomerati – ocenjuje on.
Grad Niš i organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom nemaju precizne podatke o njihovom broju. Pošto je opšti podatak da takve osobe čine oko deset odsto populacije, osnovana je pretpostavka da je tako i u Nišu. Još je veći problem što Srbija nema registar ove kategorije građana, na osnovu kojeg bi se odgovorno planirale potrebe i sredstva, kažu u ovim organizacijama.
Vučković: Postoji dobra volja grada, bojim se birokratskih prepreka
– Postoji dobra volja da grad donese strategiju, odnosno akcioni plan za pristupnost. U gradskom rukovodstvu ima senzibiliteta za ova pitanja i njihovo ozbiljno rešavanje. Verujem da će i ovih pet miliona dinara biti utrošeno za rešavanje pristupnosti trima školama, ali to više nije na gradu, već na njima. Grad im stoji na raspolaganju i novac postoji, ali škole sada treba da urade projektnu dokumentaciju i dobiju potrebne saglasnosti. Plaše me jedino administrativne, odnosno birokratske barijere, kojih može da bude i u slučaju akcionog plana, i u slučaju izgradnje liftova i rampi u ovim školama – kaže za Danas Bratislav Vučković, gradski većnik zadužen za komunalnu oblast.
Malo personalnih asistenata i ličnih pratilaca
– Po broju personalnih asistenata Niš prednjači u Srbiji, ali to ne znači da ih je dovoljno. Ima ih 35 – onih koji su aktivni i školovani. Značajno je manje ličnih pratilaca, kojih je samo šest za ceo grad – kaže Biljana Đorđević.
GRADSKA UPRAVA I JAVNA PREDUZEĆA NEMAJU ZNANJA O POTREBAMA OSOBA SA INVALIDITETOM
– Resorno zaduženi većnici za osobe za invaliditetom i njihove potrebe jesu senzibilisani za tu temu. Problem je, međutim, što nisu samo oni ovlašćeni, već se njihove nadležnosti preklapaju sa nadležnostima nekih drugih, što komplikuje odlučivanje. Gradska uprava i javna preduzeća nemaju nikakav sezibilitet za ova pitanja, a nemaju ni znanja – kaže Ivan Novković.
