Izvor: Paragrafnet
Sporni pravni odnos među strankama, kroz sudski postupak reguliše se presudom donetom od strane nadležnih organa – sudova. Da bi u sistemu postojala pravna sigurnost neophodno je da se sporni odnosi presudom regulišu na nesumnjiv i konačan način. Stoga presuda mora da okonča spor i nedoumicu o postojanju prava koja je postojala među strankama do njenog donošenja, ali istovremeno da odredi čvrste okvire pravnih odnosa isključujući mogućnost preispitivanja, menjanja i preinačavanja sadržaja pružene pravne zaštite. Na taj način obezbeđuje se neophodna pravna sigurnost. Stranka koja je u sporu uspela mora da zna da je čvrsta u svom pravu i da će joj u slučaju potrebe pomoći država da to pravo ostvari, dok druga strana koja je presudom obavezana, mora da zna da će obavezu koja je odlukom predviđena morati da ispuni dobrovoljno ili pod pretnjom prinudnog izvršenja. Presuda na autoritativan način reguliše ponašanje stranaka u presuđenoj stvari i ona mora da bude istovremeno i izvor pravne sigurnosti, a to može samo ako je regulisanje pravnog odnosa presudom konačno i neizmenjivo. Zakon deluje prema svakome, a presuda je zakon koji je primenjen na konkretni sporni odnos među konkretnim strankama i za te stranke predstavlja individualni zakon za rešenje spornog odnosa.
Da bi sudska presuda, odnosno odluka, imala sve navedene kvalitete, ona mora da poseduje:
– sigurnost,
– izvesnost u njenu nepromenljivost i
– autoritet.
To sudskoj odluci daje institut pravnosnažnosti. Nastupanjem pravnosnažnosti, po sili zakona, kad su ispunjene određene zakonske pretpostavke, odluka dobija pravnu snagu koja joj omogućava da obezbedi sve ciljeve koji se, radi konačnog ostvarenja pravne sigurnosti, moraju obezbediti sudskom odlukom.
Pravnosnažnost sudske odluke ne znači i njenu apsolutnu neizmenljivost. Od samog donošenja sudska odluka ima određeni pravni autoritet. Objavljena sudska odluka vezuje sud, a od trenutka od kada je dostavljena strankama deluje i prema njima, iako se u toj fazi postupka radi o prvostepenoj odluci koja nije pravnosnažna. Pravna snaga takve odluke nije velika, jer protiv nje stranke mogu ulagati pravne lekove i, po pravilu, takva odluka nije izvršna. U daljem toku postupka njena će se pravna snaga povećavati tako što će po okončanju postupka po pravnim lekovima dobiti snagu pravnosnažnosti, a potom i izvršnosti, a mogućnost njenog preinačenja ili ukidanja u daljem toku postupka znatno će se smanjiti, odnosno svešće se samo na vanredne pravne lekove. Pravnosnažna odluka nije apsolutno neopoziva, ali je znatno smanjena mogućnost njenog osporavanja. Kada se okonča i postupak po vanrednim pravnim lekovima tada odluka postaje apsolutno neopoziva, jer više nema mogućnosti njene izmene. Pravnosnažnost predstavlja jednu fazu u rastu pravne snage sudske odluke u periodu od njenog donošenja do njene apsolutne nepromenljivosti. Pravnosnažna odluka obavezuje svojim sadržajem subjekte na koje se odnosi, pa kod kondemnatorne presude pravnosnažnost predstavlja i pretpostavku za nastupanje izvršnosti, dok kod konstitutivne odluke po pravilu, presuda u trenutku pravnosnažnosti uzrokuje promene u građansko-pravnim odnosima koje su u presudi izrečene.
Pravnosnažna sudska odluka ne može se više osporavati redovnim već samo vanrednim pravnim lekovima ali to ne znači automatski da je odluka zakonita. U kompromisu između potrebe za pravnosnažnošću rešenja spornog odnosa i potrebe preispitivanja donete presude, uspostavljena je dvostepenost, jer presuda ne stiče svojstvo neopozivosti, odnosno pravnosnažnosti neposredno nakon donošenja, već se po redovnim pravnim lekovima može ispitati njena pravilnost i zakonitost, ali nakon okončanja postupka po redovnim pravnim lekovima i bez obzira na to što postoji mogućnost ulaganja vanrednih pravnih lekova, odluka postaje pravnosnažna i stiče potrebnu pravnu snagu, bez obzira na njenu zakonitost, odnosno eventualnu nepravilnost. Po ispitivanju presude po redovnim pravnim lekovima preuzima se rizik da je eventualno odluka pogrešna i takvoj pravnosnažnoj odluci daje se snaga konačnog, odnosno pravnosnažnog akta kojim se regulišu sporni odnosi, pretpostavljajući da je ona i zakonita. Sudska presuda ne obavezuje zbog toga što je zakonita, već zbog toga što predstavlja izraz suverene državne volje da se u jednom trenutku posle ispitivanja pravilnosti odluke po redovnim pravnim lekovima autoritativno i konačno reši sporni odnos, uz mogućnost samo izuzetnog podnošenja vanrednih pravnih lekova u jasno opredeljenim zakonskim situacijama i slučajevima. To znači da se pravnosnažnošću odluke stiče i oboriva zakonska pretpostavka njene zakonitosti.
Neki teoretičari procesnog prava smatraju da se može razlikovati formalna i materijalna pravnosnažnost.
Pravnosnažnost sudske odluke je izraz kojim se u građanskom procesnom pravu označavaju svojstva, odnosno osobine koje stiče izreka, odnosno dispozitiv sudske odluke u određenom stadijumu jačanja pravne snage ka potpunoj nepovredivosti, i to u trenutku kada se odluka više ne može pobijati redovnim pravnim lekom.
Kako se izrekom odluke odlučuje i o istaknutom prigovoru radi prebijanja u parnici to i ova odluka stiče svojstvo pravnosnažnosti kada se više ne može pobijati redovnim pravnim lekovima.
Svaka sudska presuda može steći svojstvo pravnosnažnosti. Odluke procesne prirode – rešenja takođe stiču svojstvo pravnosnažnosti. I odluke suda o dispozitivnim radnjama stranaka u parnici (povlačenju tužbe i zaključenju sudskog poravnanja) podobne su da steknu svojstvo pravnosnažnosti.
Svojstva pravnosnažnosti
1. O stvari o kojoj je pravnosnažno odlučeno ne može se u redovnom postupku ponovo meritorno raspravljati i odlučivati (ne bis in idem). U predmetu u kome je pravnosnažno odlučeno ne može ponovo da se raspravlja u parnici u kojoj je ta odluka donesena, niti u nekoj drugoj parnici koja bi se pokrenula po istom pitanju. Postojanje pravnosnažne odluke je negativna procesna pretpostavka za ponovno suđenje, jer se radi o presuđenoj stvari, a sud je o tome dužan da vodi računa u toku celog postupka. Otklanjanjem svake mogućnosti ponovnog suđenja otklanja se i opasnost da isti sporni odnos u drugoj parnici bude drugačije rešen i da se pojavi rivalitet navedenih pravnosnažnih odluka. U sudskoj praksi poznate su situacije u kojima stranke previde postojanje pravnosnažne odluke ili ponovnim podnošenjem tužbe po istom zahtevu pokušavaju da izdejstvuju drugačiju odluku od donete. Sud vodi računa da li se radi o presuđenoj stvari u toku celog postupka, po službenoj dužnosti i kada mu na to ukažu stranke podnošenjem prigovora presuđene stvari. Ako sud, pazeći po službenoj dužnosti ili po prigovoru stranke, utvrdi da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, odnosno ako utvrdi da je parnica pokrenuta po zahtevu u kome je već pravnosnažno odlučeno, tužba se odmah odbacuje, jer nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje tog spora, odnosno ispunjena je izričita zakonska negativna procesna pretpostavka – zabrana njegovog vođenja.
Povreda pravila o pravnosnažnosti predstavlja i apsolutno bitnu povredu postupka o kojoj se, po pozivanju stranke u žalbi, vodi računa u drugostepenom postupku, odnosno u postupku po redovnom pravnom leku. Ukoliko ipak zbog ograničene mogućnosti podnošenja vanrednih pravnih lekova ili iz bilo kog drugog razloga dođe do situacije da u pravnom sistemu nastanu i opstanu dve odluke koje imaju snagu pravnosnažnosti, a kojima se između istih stranaka reguliše isti zahtev, odnosno isti sporni odnos, pravilo je da se uvažava kasnija pravnosnažna odluka, a ne ranija i to po principu “judicijum posterior derogat prior”, odnosno “kasnija odluka isključuje raniju”. Smatra se da su stranke prihvatajući suđenje i ne ističući prigovore presuđene stvari u drugoj parnici prihvatile i novu odluku kao regulator svog pravnog odnosa.
Sud ima zadatak da spreči suđenje u stvari o kojoj već teče druga parnica po službenoj dužnosti i ukoliko stranke istaknu prigovor te prirode. Reč je zapravo o litispendenciji i u tom slučaju takođe nije ispunjena procesna pretpostavka za vođenje parnice, pa je sud dužan da, čim utvrdi da među istim strankama već teče parnica povodom istog zahteva, kasnije podnetu tužbu odbaci zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za vođenje spora.
2. Utvrđenjem sadržaja prava i pravnih odnosa u pravnosnažnoj sudskoj odluci nastupa pretpostavka istinitosti, odnosno pravilo je da se pravnosnažna presuda smatra istinitom u pogledu činjeničnog osnova presude u meri u kojoj sastavni deo činjenične osnove presude predstavlja pravni odnos o kojem je već doneta pravnosnažna presuda u drugoj parnici u kojoj je o tom pravnom odnosu odlučivano kao o glavnom pitanju. Stoga ako se u nekoj parnici kao prejudicijelno pravno pitanje pojavi pitanje o kome je pravnosnažno odlučeno u drugom postupku, kao o glavnom pitanju, sud je vezan tom pravnosnažnom odlukom u pogledu rešenja prejudicijelnog pitanja.
3. Pravnosnažna sudska odluka je i pravno obavezna jer od trenutka pravnosnažnosti ona autoritetom države, kao svog garanta, reguliše određeni pravni odnos i postaje individualni zakon za parnične stranke i druge subjekte na koje se ona odnosi svojim intervencijskim dejstvom. Pravnosnažna presuda svojim sadržajem vezuje svakog na koga se odnosi, a to su parnične stranke, ali često i širi krug subjekata. Pored navedenih lica i svi treći subjekti koje odluka neposredno ne obuhvata, dužni su da poštuju navedenu odluku kao pravni regulator odnosa među strankama i ponašaju se u skladu sa njom.
Nakon pravnosnažne odluke kojom se reguliše određeni sporni odnos stranke mogu da se sporazumeju o drugačijem načinu regulisanja svog pravnog odnosa od onog na koji je pravnosnažnom odlukom učinjeno od strane suda. Tom dispozicijom volje stranaka ne može se poništiti postojanje i dejstvo pravnosnažne odluke, ali budući da je sporazum zaključen nakon nastanka pravnosnažne odluke, on se mora zasnivati na činjenici njenog postojanja i mora uvažavati njeno postojanje. Naknadnim sporazumom stranaka pravnosnažna odluka prestaje sa dejstvom iako ostaje u pravnom životu, jer se sporazumom posle pravnosnažnosti navedene odluke, drugačije reguliše sporni odnos. Radi se naravno samo o onim odnosima koji se mogu regulisati dispozicijom volje stranaka, a ne o onima kojima je takva mogućnost isključena imperativnim normama.
4. Potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom zastarevaju u zastarnom roku od 10 godina, prema izričitim odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja – dalje: ZOO), pa čak i ona za koja se predviđa kraći rok zastarelosti. Međutim povremena potraživanja koja proističu iz pravnosnažne sudske odluke i dospevaju ubuduće zastarevaju u roku predviđenom za zastaru odnosnih povremenih predmetnih potraživanja.
5. Pravnosnažnost odluke sa kondemnatornom izrekom, odnosno odluke kojom se strana obavezuje da nešto izvrši, po pravilu je procesna pretpostavka za nastupanje njene izvršnosti, a time i za pokretanje eventualnog postupka prinudnog izvršenja u situaciji u kojoj strana nije dobrovoljno izvršila svoje obaveze.
6. Na zahtev poverioca u sudskom postupku mogu se izreći sudski penali, ako dužnik nije izvršio svoju nenovčanu obavezu utvrđenu sudskom odlukom. Za izricanje penala neophodno je da novčana obaveza bude utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom.
7. Zahtevi koji, po pravilu, ne prelaze na naslednike postaju prenosivi kada se njihovo postojanje utvrdi pravnosnažnom presudom, a dospele svote naknade štete u obliku rente usled smrti bliske osobe, povrede tela i narušenja zdravlja mogu se preneti drugome, ako je visina naknade određena pravnosnažnom odlukom.
8. Po isteku roka koji je ostavljen dužniku za ispunjenje obaveze, po pravnosnažnom dosuđenju te obaveze (paricioni rok), poverilac je ovlašćen da izjavi da više neće primiti njeno ispunjenje, već da traži naknadu štete zbog neispunjenja.
Dejstvo i uticaj pravnosnažnosti
Pravnosnažna sudska odluka kojom je rešen određen građansko-pravni odnos na njega ne utiče tako što ga neposredno menja već samo isključuje mogućnost ponovnog i drugačijeg suđenja u istoj stvari i obavezuje subjekte na koje se odnosi da se ponašaju u skladu sa njenom izrekom. Izuzetak su samo konstitutivne presude koje neposredno preinačuju sadržaj građansko-pravnog odnosa trenutkom nastupanja svoje pravnosnažnosti, dok ostale pravnosnažne presude ne mogu proizvesti promene u sadržaju građansko-pravnih odnosa u vezi s kojima se donose.
Pravnosnažna sudska odluka ima odgovarajuće dejstvo i na lica koja nisu stranke, ali imaju određenu ulogu u postupku. Intervencijski efekat pravnosnažnosti ogleda se i prema umešačima, imenovanim prethodnicima i osobama obaveštenim o parnici koja je pravnosnažno presuđena.
Pravnosnažna presuda pored dejstva na stranke i na druga lica koja su učesnici u postupku deluje i na sva treća lica koja nisu učestvovala u postupku u kome je pravnosnažna odluka doneta, snagom pravno relevantne činjenice i to samim svojim postojanjem, a u situacijama kada je nastupanje određenog efekta uslovljeno postojanjem pravnosnažne presude. U drugim situacijama pravnosnažna presuda se može upotrebiti i kao dokaz o nekim činjenicama ili pravnim odnosima čije je postojanje u njoj utvrđeno, a koje su relevantne za donošenje odluke u konkretnom drugom sporu.
Nastupanje pravnosnažnosti
Definicija po kojoj je presuda pravnosnažna onda kada se više ne može pobijati žalbom, odnosno odredba da blagovremeno izjavljena žalba sprečava nastupanje pravnosnažnosti presude u delu koji se pobija žalbom, jasno definiše da odluka ne može postati pravnosnažna sve dok je moguće podnošenje redovnih pravnih lekova i to kako žalbe tako i prigovora protiv platnih naloga. Redovni pravni lekovi sprečavaju nastupanje pravnosnažnosti, bez obzira na svoju osnovanost. Nasuprot tome ukoliko su podneti neblagovremeno ili su nedopušteni iz bilo kojih razloga (npr. podneti od neovlašćenog lica) doći će do njihovog odbacivanja, pa po pravnosnažnosti rešenja kojim se isti odbacuju pravnosnažnost sudske odluke nastupiće kao da navedeni pravni lekovi nikada i nisu bili podneti, jer je posledica odbačaja ista kao i nepodnošenje pravnih lekova. Rok za podnošenje pravnih lekova sprečava nastupanje pravnosnažnosti, jer u situaciji u kojoj redovni pravni lekovi i nisu podneti, sve do isteka roka za njihovo podnošenje postoji neizvesnost da li će oni biti podneti i stoga pravnosnažnost ne može nastupiti. Samo ako se stranke odreknu prava na podnošenje redovnih pravnih lekova, prvostepena odluka će postati pravnosnažna i pre isteka roka za ulaganje žalbe, jer je izvesno da do novih ulaganja neće doći, ili će ona, ako i bude podneta, biti odbačena kao nedozvoljena upravo iz razloga što se stranka odrekla prava na podnošenje žalbe.
Postoje situacije u kojima dolazi do pravnosnažnosti odluka donetih u prvom stepenu i situacije u kojima postaju pravnosnažne odluke donesene u drugom stepenu.
Presuda donesena u prvom stepenu postaje pravnosnažna:
1. kada se stranke odreknu prava na žalbu dok imaju pravo na ulaganje žalbe. U toj situaciji pravnosnažnost nastupa pre isteka roka za ulaganje žalbe kada se prava na žalbu odrekne strana koja to poslednja učini.
2. kada strankama koje imaju pravo na žalbu istekne rok za ulaganje žalbe, a da ni jedna od njih u tom roku nije uložila žalbu. U toj situaciji pravnosnažnost nastupa istekom roka za ulaganje žalbe i to po isteku žalbenog roka za onu stranku čiji rok kasnije ističe. Obe stranke imaju isti rok za žalbu (osam dana), ali kako ne moraju primiti odluku koja se žalbom može osporavati u istom danu, već može da postoji razlika u njegovom prijemu, to kasniji prijem odluke, s obzirom na to da rok za žalbu teče od dana prijema odluke, uslovljava da jednoj od stranaka kasnije ističe rok za žalbu. Pravnosnažnost prvostepene odluke nastupa kad istekne rok za žalbu stranci koja je kasnije primila odluku koja se žalbom može osporavati.
3. kada stranke koje su uložile dopuštene i blagovremene žalbe protiv presude u celini ili protiv istog dela presude, odustanu od već izjavljenih žalbi, pre nego što o njima odluči drugostepeni sud. Ukoliko stranka koja je podnela žalbu, žalbu povuče ili od nje odustane, donosi se rešenje o odbačaju takve žalbe kao nedozvoljene. Pravnosnažnošću rešenja o odbačaju takve žalbe nastupa pravnosnažnost prvostepene odluke koja je žalbom osporavana i to protekom roka za žalbu, kao da žalbe nije ni bilo.
Ako stranka ne uloži žalbu pravnosnažnost nastupa protekom roka u kome je bila ovlašćena za njeno ulaganje, ali ako se odrekla prava na žalbu pre nego što je protivnik odustao od podnesene žalbe pravnosnažnost nastupa u času kada protivna strana od svoje žalbe odustane. To ukazuje da trenutkom odustanka od već izjavljene žalbe, pod uslovom da je bila dopuštena i blagovremena, nastupa pravnosnažnost odluke.
Ukoliko je zahtev jedne od stranaka u celosti usvojen, nastupanje pravnosnažnosti zavisi isključivo od procesnog postupanja druge strane i strana koja je uspela u sporu i nema pravni interes za podnošenje pravnog leka. U toj situaciji držanje te stranke koja je u sporu uspela procesno-pravno je irelevantno za nastupanje pravnosnažnosti odluke. Slično pravilo, prilagođeno, važi i u situaciji u kojoj su stranke delimično uspele u sporu, jer će tada držanje stranke koja je delimično uspela biti irelevantno samo u odnosu na deo presude kojom se njegov zahtev usvaja, dok će u odnosu na deo presude u kome on nije uspeo u sporu njegovo držanje, odnosno podnošenje žalbe biti od značaja za nastupanje pravnosnažnosti odluke. Procesno-pravno postupanje obeju stranaka biće relevantno samo u situacijama u kojima obe imaju pravo na žalbu u odnosu na čitavu presudu ili u odnosu na isti deo prvostepene presude.
4. kada drugostepeni sud u postupku po žalbi donese presudu kojom se žalba odbija, a pobijana presuda potvrđuje. Posle donošenja odluke drugostepenog suda po žalbi nastupa pravnosnažnost prvostepene, a ne drugostepene presude. U odnosu na nastupanje pravnosnažnosti presuda drugostepenog suda, kojom se prvostepena presuda potvrđuje, deluje od dana njenog donošenja.
Ukoliko je u postupku po žalbi prvostepena presuda ukinuta odlukom drugostepenog suda, nisu se stekli uslovi za nastupanje njene pravnosnažnosti, odnosno zbog ukidanja od strane višeg suda, prvostepena presuda više ne postoji u pravnom režimu.
Ukoliko je u postupku po žalbi drugostepeni sud presudom prvostepenu presudu preinačio, ta preinačena odluka, kao odluka drugostepenog suda, predstavlja u suštini ukidanje prvostepene presude i donošenje nove koja postaje pravnosnažna, danom svog donošenja, jer je doneta od strane drugostepenog organa.
Prvostepeno rešenje protiv koga žalba nije dopuštena (npr. rešenje kojim sud upravlja postupkom) postaje pravnosnažno, danom svog donošenja. Za rešenja protiv kojih je dopuštena samostalna žalba važe ista pravila koja se odnose i na presudu, odnosno ta rešenja postaju pravnosnažna pod istim uslovima kao i presude, zavisno od toga da li su uloženi dozvoljeni pravni lekovi – žalba. Pravnosnažnost rešenja koja se mogu pobijati samo u žalbi protiv konačne odluke, odnosno rešenja za koja nije dozvoljena posebna žalba, zavisi od odluke po žalbi protiv konačne odluke, odnosno protiv odluke kroz koju je i razmatrana njihova pravilnost.
Pravnosnažnost odluka donetih u drugom stepenu
Postoje različita mišljenja procesnih teoretičara u pogledu trenutka kada nastupa pravnosnažnost odluke donete u drugom stepenu. Prema jednima, pravnosnažnost nastupa prema određenoj stranci trenutkom dostave navedene odluke toj stranci, dok prema drugima pravnosnažnost drugostepene odluke nastupa u času donošenja odluke. Argumenti za prvi stav zasnivaju se na tome da do trenutka dok stranka ne primi odluku ona i ne zna za njenu sadržinu i sve dok se odluka ne ekspeduje iz suda drugog stepena moguća je i njena izmena, jer sud nije njome vezan. Pravni argumenti za drugi stav zasnivaju se na činjenici da je već od trenutka donošenja odluke nemoguće je osporavati redovnim pravnim lekovima, što automatski uslovljava i nastupanje njene pravnosnažnosti. Sudska praksa je nepodeljeno stala na stanovište da pravnosnažnost odluke drugostepenog suda nastupa trenutkom njenog donošenja. Činjenica da stranke još uvek ne znaju da je navedena odluka doneta, kao ni njenu sadržinu, ne može uticati na to da se navedena odluka više ne može pobijati redovnim pravnim lekovima, što apsolutno i automatski daje toj odluci snagu pravnosnažnosti. Takođe, ni okolnost da sve dok odluka ne bude ekspedovana iz suda ona ne vezuje sud i on može po zakonom propisanoj proceduri da je promeni, ne dokazuje da ona nije pravnosnažna, jer se i navedena promena ne vrši po redovnim pravnim lekovima. Naime, radi se o situaciji u kojoj se drugostepeni sud, dok je još u mogućnosti, odriče prvobitno donete odluke i ponovo raspravlja i odlučuje u žalbenom postupku (prevećava se predmet). Tada prvobitna odluka, koje se drugostepeni sud odrekao, prestaje da postoji u pravnom životu kao da je nikada nije ni bilo, a postaje pravnosnažna kasnija odluka suda, koja je doneta po preispitivanju prvobitno donete drugostepene odluke i to opet danom njenog donošenja.
Potvrda o pravnosnažnosti
Kada su se stekli uslovi za nastupanje pravnosnažnosti sud pred kojim je vođen prvostepeni postupak izdaje potvrdu o pravnosnažnosti sudske odluke. Potvrda – klauzula pravnosnažnosti ne sadrži samo činjenicu da je navedena odluka postala pravnosnažna, već i datum nastupanja te pravnosnažnosti utvrđen od suda. Ukoliko se iz bilo kojih razloga od strane prvostepenog suda pred kojim je vođen postupak pravnosnažnost nepravilno ili nezakonito konstatuje, tj. stavi potvrda pravnosnažnosti i to bez obzira da li se radi o grešci u pogledu utvrđenja pravnosnažnosti ili u pogledu označenog datuma kada je nastupila, sud je po zahtevu stranke ovlašćen da rešenjem ukine navedenu klauzulu – potvrdu pravnosnažnosti, kao i da izda potvrdu sa drugim pravilno označenim datumom nastupanja pravnosnažnosti. Sud to može učiniti i bez predloga stranke, po službenoj dužnosti, mada se to u sudskoj praksi izuzetno retko dešava, jer bez predloga i zahteva stranke, sud ne može da uoči svoju grešku u stavljanju navedene klauzule.
Granice pravnosnažnosti
Objektivne granice pravnosnažnosti
Pri razmatranju pravnosnažnosti sudske odluke mogu se razdvojiti objektivne i subjektivne granice pravnosnažnosti.
Objektivne granice pravnosnažnosti određuju delove sudske odluke na koje se pravnosnažnost odnosi, a što u stvari predstavlja objekat pravnosnažnosti. Kod utvrđivanja objektivnih granica pravnosnažnosti, odnosno objekta pravnosnažnosti, javljaju se svi problemi koji su u vezi sa identifikacijom spora i sa utvrđivanjem identiteta spora i sa primenom instituta litispendencije, preinačenja tužbe i objektivne kumulacije zahteva.
Pravnosnažnost se odnosi samo na odluku o tužbenom i potivtužbenom zahtevu i na odluku o postojanju potraživanja koje je istaknuto prigovorom radi prebijanja, jer su samo to elementi o kojima izreka sudske presude mora da sadrži odluku. Kako se odluka o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, kao i o postojanju potraživanja koje je istaknuto prigovorom radi prebijanja, sadrži u izreci presude, pravnosnažnost nastupa samo u odnosu na taj deo presude, odnosno samo u odnosu na izreku. Obrazloženje presude ne postaje pravnosnažno, pa stoga ni utvrđeno činjenično stanje koje je bilo osnov za donošenje navedene presude i koje je dato u obrazloženju, na osnovu koga je i odlučeno, ne postaje pravnosnažno.
Tužilac nije dužan da u pokrenutoj parnici traži zaštitu za celokupnost svojih ovlašćenja i činjenica da traži zaštitu samo za jedan deo određenih ovlašćenja ne dovodi do zaključka da se on odrekao prava na ostvarenje zaštite za ostatak i da u naknadnoj parnici ne može da traži i zaštitu preostalog dela. Ako u određenoj parnici tužilac traži zaštitu samo u odnosu na deo svojih ovlašćenja, u toj parnici će se o tom delu ovlašćenja i odlučiti, jer je sud vezan tužbenim zahtevom, ali to ne predstavlja prepreku da on kasnije pokrene novu parnicu u kojoj će tražiti zaštitu za ostatak svojih ovlašćenja. U navedenoj parnici ne može se sa uspehom isticati prigovor pravnosnažno presuđene stvari. Naprotiv, presuda u delu tužiočevog potraživanja koja je ranije doneta ne vezuje sud pred kojim je iznesen zahtev u pogledu ostatka i on nije vezan ni za konstataciju postojanja pravnog odnosa datog u navedenoj prvobitnoj presudi, jer ta konstatacija iz obrazloženja i nije stekla pravnosnažnost, pa i ne vezuje sud u postupku za rešenje po zahtevu za ostatak ovlašćenja.
Propuštanje suda da odluči o delu tužbenog zahteva takođe dovodi do činjenice da u odnosu na navedeni deo tužbenog zahteva ne postoji pravnosnažna sudska odluka, te stoga tužilac ima sva ovlašćenja i zakonske mogućnosti da o istoj stvari ponovo tuži i dobije pravnosnažnu odluku. Odredbe novog Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004 – dalje: Zakon) ukazuju da ukoliko je sud propustio da odluči o delu tužbenog zahteva, stranka može u Zakonom opredeljenom roku da traži da se donese dopunska presuda, ali ako je taj rok propustila i ako se dopunska presuda u tom smislu ne donese, smatraće se da je tužba u tom delu povučena, a povučena tužba kao da nikada nije bila ni podneta, pa stoga upravo u tom delu u kome o zahtevu nije odlučeno, čak nema ni tužbe, a svakako ni pravnosnažne odluke koja bi sprečavala ponovno pokretanje postupka radi dobijanja pravnosnažne odluke kojom se sporni odnos rešava.
Ukoliko je sud prekoračivši granice tužbenog zahteva odlučio i o onome što sama stranka – tužilac nije tražila postavlja se pitanje dejstva takve pravnosnažne odluke. Postoje teoretičari koji smatraju da takva odluka, bez obzira na pravnosnažnost, ne može da proizvodi dejstvo, jer je doneta van granica tužbenog zahteva, ali su preovlađujući teoretičari koji smatraju da navedena presuda iako nije inicirana odgovarajućim tužbenim zahtevom postoji i relevantna je, pa može postati i pravnosnažna, ako ne bude osporena redovnim pravnim lekovima u fazi u kojoj je njeno osporavanje moguće, odnosno do nastupanja pravnosnažnosti.
S obzirom na to da pravnosnažnost nastaje samo u odnosu na izreku presude, a materijalno-pravni prigovori tuženog u parnici su prigovori od čije osnovanosti zavisi odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva, ali se pri tom o prigovorima u izreci ne donose posebne odluke, stavovi suda o materijalno-pravnim prigovorima stranaka, ne postaju pravnosnažni. Oni su deo obrazloženja sudske odluke, pa kako obrazloženje nije podobno za sticanje pravnosnažnosti, to ni stavovi suda iskazani kroz ocenu osnovanosti materijalno-pravnih prigovora nisu podobni za pravnosnažnost. Izuzetak je samo prigovor prebijanja koga tuženi može istaći u toku postupka i koji ima za cilj da ukaže da je prebojem došlo do gašenja dela potraživanja tužioca. Zakonom je izričito predviđena obaveza suda da o istaknutom prigovoru prebijanja odluči u izreci odluke, pa je i odluka suda o prigovoru prebijanja, kao deo izreke, podobna za sticanje pravnosnažnosti. Pravnosnažnost prigovora prebijanja stiče se pod uslovima koji važe i za odluku o samom tužbenom zahtevu. Odluka o prigovoru prebijanja postaje pravnosnažna u granicama zahteva protiv koga je prigovor istaknut, dok za višak tuženikovog potraživanja koje se eventualno utvrdi u toku navedene parnice, a koje prelazi granice tužiočevog zahteva sa kojima se stavlja u preboj, ne može nastati pravnosnažnost i sam tuženi ovaj višak potraživanja može ostvariti isticanjem samostalnog tužbenog zahteva u novoj parnici.
Stavovi parničnog suda o prethodnim pitanjima o kojima se ne donosi presuda ne mogu sami za sebe postati pravnosnažni. Oni se iznose u obrazloženju presude i predstavljaju razloge za donošenje određene odluke o tužbenom zahtevu, pa stoga i ne mogu postati pravnosnažni jer pravnosnažna postaje samo odluka koja je doneta na osnovu tako zauzetih stanovišta. Oni ne predstavljaju samostalnu pravnu celinu već samo daju obrazloženje i pravnu osnovu donetoj odluci, pa zato i ne postaju pravnosnažni. Ukoliko se stavovi o prejudicijelnim pitanjima donesu u obliku samostalne presude onda takve odluke bez obzira što se radi o prejudicijelnim pitanjima mogu postati pravnosnažne pod svim uslovima koji su postavljeni za pravnosnažnost drugih odluka. Tako na primer u situaciji kada se kao prejudicijelno pitanje o zahtevu za isplatu određenog iznosa mora rešiti pitanje osnovanosti tužiočevog potraživanja, pa sud donese međupresudu kojom utvrđuje da navedeni osnov postoji, prejudicijelno pitanje postojanja osnova biće pravnosnažno rešeno, ako navedena odluka – međupresuda postane pravnosnažna pod uslovima koji važe za pravnosnažnost svake presude.
Obrazloženje presude nije podobno za sticanje pravnosnažnosti, odnosno pravnosnažna postaje samo odluka o osnovanosti tužbenog zahteva sadržana u izreci presude, a ne i razlozi i stavovi suda o činjeničnom i pravnom osnovu spora, koji predstavljaju razloge za donošenje odluke i sadržani su u njenom obrazloženju. Pravnosnažnost se odnosi samo na deo presude, kojim se odlučuje o osnovanosti zahteva, a ne i na one delove kojima se daje obrazloženje za datu odluku. Ako se presudom utvrđuje sadržaj određenog pravnog odnosa pravna kvalifikacija odnosa predstavlja sastavni deo dispozitiva i za to, i u tom svojstvu, ona može steći pravnosnažnost, a ne predstavlja samo element obrazloženja. Samo u toj situaciji, pravnosnažnost bi se mogla odnositi i na pravnu kvalifikaciju koja je sadržaj predmeta spora. Kako sama presuda ne sadrži najčešće dovoljno elemenata za sadržinsku identifikaciju odluke da bi se utvrdilo o čemu je presuđeno, to se u sadržinskoj identifikaciji može koristiti i elementima sadržanim u obrazloženju dispozitiva radi pravilne individualizacije i donošenja pravilne odluke o tome da li u istom sporu među istim strankama teče postupak ili je možda već pravnosnažno presuđeno.
Identitet spora
Za objektivne granice pravnosnažnosti izuzetno je značajan identitet spora. Da bi se utvrdio identitet spora neophodno je utvrditi identitet dva elementa: subjektivnog elementa – stranke i objektivnog – tužbenog zahteva.
Za utvrđenje subjektivnog elementa neophodnog za utvrđenje identiteta spora koji se odnosi na stranke, bitno je da li se radi o sporu između istih stranaka, a potpuno je nevažno u kom se procesno-pravnom položaju nalaze parnične stranke, odnosno da li su u obe situacije one bile na strani tužilačke ili tužene stranke. Identitet u pogledu stranaka postoji i između sporova u kojima se stranke nalaze u suprotnoj stranačkoj ulozi (tužioca, odnosno tuženog) ukoliko se radi o identičnim strankama.
Objektivni element za utvrđivanje identiteta spora – tužbeni zahtev, znatno je komplikovaniji. Parnice su identične, ako je u obema istaknut sadržinski isti tužbeni zahtev. Međutim, ukoliko su dva zahteva sadržajno kontradiktorna, tako da su uzajamno nespojiva, pa osnovanost jednog zahteva isključuje mogućnost da bude osnovan i onaj drugi, vođenje parnice po jednom od takvih zahteva ili presuđenje u parnici po jednom od takvih zahteva predstavlja procesno-pravnu prepreku za vođenje druge parnice sa sadržinski kontradiktornim zahtevom.
Za identifikaciju i utvrđenje identiteta parnica činjenično stanje je značajno u meri u kojoj je odlučno za identifikaciju sadržaja tužbenog zahteva. Pravnosnažnost obuhvata sve činjenice koje predstavljaju jedan činjenični sklop ili kako se često kaže “istorijski događaj” iz koga je proistekao određeni tužbeni zahtev i pravnosnažnost odluke po tom zahtevu odnosi se i na činjenice koje u prethodnom raspravljanju i donošenju odluke nisu bile iznete, ako predstavljaju sastavni deo tog činjeničnog sklopa, na koji se presuda i odnosi.
Ukoliko postoje dva spora sa identičnim zahtevima, ali po potpuno različitim pravnim osnovima, takvi bi se sporovi mogli voditi, jer nema potpunog identiteta tužbenih zahteva s obzirom na to da iako identični zahtevi po svojoj sadržini ne proizilaze iz istog činjeničnog sklopa, ali bi ekonomski neopravdano bilo voditi paralelno navedene postupke. Stoga razlozi praktičnosti opravdavaju postupanje sudova u kojima oni ne dozvoljavaju da se paralelno vodi više parnica, između istih stranaka, sa istim tužbenim zahtevom, bez obzira na to što su oni zasnovani na različitim činjeničnim osnovima. Na primer, ako tužioci u dve parnice od istog tuženog traže predaju poslovnog prostora, po dva različita osnova – po osnovu raskida ugovora o zakupu i po osnovu poništaja navedenog ugovora, nema ekonomskog opravdanja da se obe parnice istovremeno vode, jer zavisno od okončanja jedne od njih tužilac može automatski da ostane bez pravnog interesa za vođenje druge parnice (na primer, ako se usvoji zahtev za obavezivanje tuženog na predaju poslovnog prostora po osnovu raskida zakupa postaje bespredmetan zahtev tužioca da mu se isti poslovni prostor preda i po osnovu neovlašćenog korišćenja usled poništaja ugovora o zakupu). To međutim ne znači da je u slučaju negativnog presuđenja po jednom zahtevu, automatski pravnosnažno na isti način presuđeno i po drugom, jer odbijanjem zahteva u konkretnoj situaciji da se poslovni prostor preda po osnovu raskida zakupa, ne znači da tužilac nema prava da mu se isti preda po drugom osnovu, pa stoga po pravnosnažnom okončanju navedenog postupka koji je prvi započet, i ukoliko nije usvojen zahtev u istom, može se i mora dozvoliti tužiocu i da po potpuno drugom pravnom osnovu vodi spor sa identičnim zahtevom za predaju, jer se radi o drugom činjeničnom osnovu i stoga ne postoji pravnosnažno presuđena stvar.
Za donošenje odluke bitan je određeni životni događaj – činjenični sklop, bez njegove pravne kvalifikacije. Okolnost što se određeni zahtev opravdava pomoću više pravnih osnova ne može da dovede do kumulacije tužbenih zahteva i ako sud odbije tužbeni zahtev kad nađe da njegova osnovanost ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, onda taj isti zahtev ne može biti predmet ponovne parnice, sa navođenjem drugog pravnog osnova, jer je po tom činjeničnom sklopu o postojanju prava već presuđeno. Međutim tužilac može podneti ponovo tužbu sa zahtevom iste sadržine, ako se njegov zahtev bazira na drugačijem činjeničnom osnovu od osnova po kome je prvobitno presuđeno.
Subjektivne granice pravnosnažnosti
Pravnosnažna presuda deluje samo među parničnim strankama (inter partes). U odnosu na treća lica koja u parnici nisu učestvovala kao stranke presuda po pravilu nema pravno dejstvo. Razlozi za ovakvo dejstvo pravnosnažne presude su u činjenici da je presuda doneta u postupku u kome su učestvovale samo stranke i samo njima je bila pružena mogućnost da svojim učešćem utiču na donošenje navedene odluke. Pravnosnažna presuda ne može da deluje prema onima koji nisu učestvovali u parnici, jer im nije bila pružena mogućnost da svojim učešćem zaštite svoja prava.
Ovo pravilo međutim u savremenom procesnom pravu ima značajne izuzetke. Pravnosnažna presuda deluje na:
– pravnog sledbenika kao univerzalnog sukcesora prava i obaveza parnične stranke,
– jedinstvene suparničare i
– određeni krug trećih lica u odnosu na koje po izričitom zakonskom propisu ili po prirodi pravnog odnosa, presuda deluje neposredno iako u parnici nisu učestvovali kao stranke.
Pravni sledbenik ili univerzalni sukcesor je lice koje postaje nosilac svih prava i obaveza stranke pa presuda koja je doneta u odnosu na stranku deluje bez promene i u odnosu na njega.
O pitanju da li presuda deluje prema singularnom sukcesoru, odnosno prema licu koje je preuzelo određena prava ili obaveze stranke u procesnom pravu postoje različita mišljenja. Ne može se priznati direktno i neposredno dejstvo pravnosnažne odluke na lice koje je singularni sukcesor jedne od parničnih stranaka, ali se ne može potpuno ni odbiti da takva presuda ima dejstvo u odnosu na singularnog sukcesora. Pravilo je, da će ukoliko je do sukcesije došlo posle pravnosnažnosti, u postupku sudskog izvršenja, navedena odluka moći da se izvrši u korist druge osobe od one koja je navedena kao stranka u označenoj izvršnoj ispravi, ali ona mora, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004), javnim ispravama ili overenim privatnim ispravama da dokaže da je na nju prešlo potraživanje čije izvršenje traži, a ukoliko se radi o izvršnom dužniku mora se dokazati da je obaveza preneta na sukcesora kako bi on postao dužnik po istoj. Radi se zapravo o okolnostima koje su se dogodile posle pravnosnažnosti odluke i u toj situaciji uz dostavljanje dokaza o singularnoj sukcesiji pravnosnažna odluka će se izvršiti i u odnosu na sukcesore stranaka iako se ne radi o univerzalnim sukcesorima, ali je to uslovljeno dokazivanjem navedenog statusa sukcesije po strogo zakonom propisanim uslovima, odnosno javnim ili overenim ispravama. Uslovi dokazivanja singularne suksecije uvedeni su upravo da bi se sprečila zloupotreba navedene mogućnosti, a i zbog razloga praktičnosti, ekonomičnosti i celishodnosti postupka.
Presuda može pravnosnažno da deluje i u odnosu na suparničare, ali samo ukoliko se radi o jedinstvenim suparničarima. Ako su suparničari jedinstveni, odluka donesena u parnici može samo jednako da glasi u odnosu na sve suparničare, pa su stoga svi oni na jednak način direktno vezani pravnosnažnošću. U slučaju običnog suparničarstva svaki je suparničar posebna stranka i pravnosnažna odluka deluje u korist ili protiv jednog od njih i ne deluje neposredno i direktno i na ostale suparničare.
Kada se radi o jedinstvenim suparničarima koji ujedno nisu i nužni i kada nisu svi učestvovali u parnici kao stranke, odluka koja je donesena u parnici u kojoj su kao stranke učestvovali samo neki od jedinstvenih suparničara, deluje i prema onima koji u parnici nisu učestvovali. To su značajni izuzeci od opšteg pravila da pravnosnažna odluka deluje samo među pravnim parničnim strankama.
Izuzetak se javlja i u pogledu dejstva pravnosnažne odluke donesene u statusnim parnicama. Konstitutivne presude deluju i prema trećim licima jer proizvode promenu sadržaja pravnog odnosa koji nastupa pravnosnažnošću navedene konstitutivne presude. Pravna posledica konstitutivne presude, kao i presude u statusnim stvarima, deluje prema trećima kao pravno relevantna činjenica. U statusnim stvarima presuda deluje prema trećima i neposrednom snagom svoje pravnosnažnosti i ako sama nije konstitutivna, a ukoliko je odluka konstitutivna ona deluje prema trećima i kao pravno relevantna činjenica i kao pravnosnažna odluka. To je uslovljeno specifičnom prirodom statusnih sporova, koja isključuje mogućnost da isti pravni odnos prema jednima deluje, a da drugi njime nisu pravno vezani. Treća lica koja nisu učestvovala u postupku, vezuje ne samo konstitutivna presuda kojom se poništava upis u registar pravnih lica već i pravnosnažna deklaratorna presuda kojom se utvrđuje da postoji ili ne postoji neko pravo ili se utvrđuje istinitost ili neistinitost neke isprave.
Značajni izuzeci u dejstvu pravnosnažnih odluka prema trećim licima postoje i kod odluka o postojanju ili nepostojanju osporenog potraživanja stečajnog poverioca donesenih u postupku na koji je poverilac upućen od strane stečajnih organa. Takva odluka o postojanju potraživanja poverioca ima dejstvo, ne samo prema stečajnom dužniku, već i prema svim poveriocima navedenog dužnika.
S obzirom na to da ugovor o podzakupu poslovnih prostorija prestaje kad prestane ugovor o zakupu tih prostorija, presuda sa nalogom za predaju poslovnih prostorija, izdatih protiv zakupca može se neposredno izvršiti i protiv podzakupca koji se nalazi po osnovu podzakupa u navedenim poslovnim prostorijama. Prestankom ugovora o zakupu prestao je automatski i podzakup.
Presuda može imati i intervencijsko dejstvo. Imenovani prethodnici, treća lica koja su obaveštena o parnici i obični umešači, odnosno umešači koji nemaju svojstvo jedinstvenog suparničara, su lica na koja pravnosnažna odluka ima intervencijsko dejstvo, ali se ona ovog dejstva mogu osloboditi isticanjem prigovora “loše vođenog spora”.
Pravnosnažna odluka kao pravna činjenica deluje u odnosu na treća lica, pa i u odnosu na organe koji sprovode postupak i stoga su svi dužni da poštuju njeno postojanje i njen efekat. Pravnosnažna odluka je javna isprava kojom se dokazuje istinitost onoga što je njena sadržina.
Vremenske granice pravnosnažnosti
Da bi se utvrdile vremenske granice pravnosnažnosti sudske odluke, neophodno je da se sagleda:
– početak delovanja sudske odluke u odnosu na sud i stranke,
– prestanak postojanja delovanja sudske odluke i
– granica pravnosnažnosti u odnosu na momenat u kome se sudska odluka donosi.
Početak delovanja sudske odluke
Sudska odluka ima snagu i pre svoje pravnosnažnosti jer ona obavezuje sud čim je objavi, a ukoliko je ne objavi, čim je otpravi. Sud koji je doneo odluku, po pravilu je više ne može sam da menja, ali po pravnom leku to može da učini sud više instance. Prema strankama sudska presuda deluje od dana kada im je dostavljena. Od tada i počinje da teče:
– paricioni rok koji je u presudi naveden za njeno izvršenje,
– rok za podnošenje pravnog leka ili
-rok za traženje dopunske presude, ukoliko navedenom presudom nije odlučeno o celini tužbenog zahteva. Dok traje rok za ulaganje pravnog leka presuda nije pravnosnažna, ukoliko se stranke nisu odrekle mogućnosti ulaganja pravnog leka. Presuda i u tom periodu ima određenu pravnu snagu iako se ona ne izražava pravnosnažnošću.
Rešenja suda vezuju sud od trenutka kada su objavljena, odnosno, ako se radi o rešenjima koja nisu objavljivana, već je pismeni otpravak dostavljen strankama, od trenutka kada su ekspedovana – otpravljena iz suda. To je dejstvo rešenja u odnosu na sud koji je doneo navedeno rešenje. Dejstvo rešenja u odnosu na stranke je različito. Rešenje koje se ne dostavlja deluje na stranke od trenutka kad je objavljeno. Rešenje koje se dostavlja deluje prema strankama od trenutka kada im je dostavljeno.
Prestanak postojanja pravnosnažne sudske odluke
Pravilo je da samo nadležni sud može da izmeni, poništi ili ukine sudsku odluku. Do izmene, poništaja ili ukidanja sudske odluke, po pravilu, dolazi u postupku po žalbi od strane suda više instance, koji je nadležan za odlučivanje po redovnim pravnim lekovima. Odluka koja se više ne može napadati redovnim pravnim lekovima je pravnosnažna, ali je protiv nje dozvoljeno da se ulažu vanredni pravni lekovi. Redovni pravni lek suspenduje nastupanje pravnosnažnosti prvostepene odluke koja je tim lekom napadnuta a vanredni pravni lek ne odlaže, odnosno ne suspenduje pravnosnažnost odluke koja se vanrednim pravnim lekom napada, već ona ostaje pravnosnažna i u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima. Ako sud najviše instance, u postupku po vanrednom pravnom leku utvrdi da pravnosnažna odluka nije pravilna (krećući se u pogledu ispitivanja njene pravilnosti uvek u okvirima koji su utvrđeni Zakonom za odlučivanje o određenom vanrednom pravnom leku), može pravnosnažnu sudsku odluku:
– da ukine i vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak po žalbi, ili
– da ukine istovremeno odluku drugostepenog suda i odluku prvostepenog suda i da ih vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili
– da preinači navedene odluke svojom odlukom i reši sporni odnos. To je najčešći i po pravilima Zakona, redovni put kojim se pravnosnažna sudska odluka, ukida odnosno preinačava. Postoje određene situacije koje predstavljaju izuzetke. Tako, na primer, postoji mogućnost da i sam sud koji je doneo prvostepenu odluku, koja je kasnije u postupku po pravnom leku potvrđena i postala pravnosnažna, istu ukine, ukoliko usvoji predlog za ponavljanje postupka, kao vanredni pravni lek. U tom slučaju taj sud ukida odluku. Ukidanje odluke od strane prvostepenog suda može se dogoditi i ukoliko prvostepeni sud usvoji predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ali se, po pravilu, tada ne radi o ukidanju pravnosnažne odluke, već o ukidanju odluke prvostepenog suda, jer su rokovi za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje izuzetno kratki, pa stoga i nema mogućnosti da se pre podnošenja predloga za vraćanje u pređašnje stanje okonča i postupak po žalbi i dobije pravnosnažna sudska odluka. Najčešće se odmah po donošenju prvostepene odluke ulaže predlog za vraćanje u pređašnje stanje i prvostepeni sud odlučuje o opravdanosti razloga koji su u predlogu navedeni, pa ukoliko nađe da su razlozi opravdani on dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i ukida svoju odluku, nastavljajući time postupak. Ukoliko prvostepeni sud razmatrajući i donoseći odluku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje nađe da predlog nije uredan ili dozvoljen, u pogledu njegove sadržine i blagovremenosti odbaciće ga i tada će prvostepena odluka imati istu sudbinu kao da predlog nije ni podnet. Ukoliko pri oceni osnovanosti predloga nađe da istaknuti razlozi nisu opravdani, odnosno da podnosilac predloga nije dokazao da je iz opravdanih razloga došlo do određenog propuštanja koje je uslovilo gubitak prava, prvostepeni sud će odbiti da dozvoli vraćanje u pređašnje stanje i u toj situaciji, po pravnosnažnosti takvog rešenja, koje takođe može biti osporavano žalbom i preispitivano u drugostepenom postupku, nastaviće se postupak po prvostepenoj odluci zavisno da li je uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje dostavljena i žalbu. U tom slučaju će se prvostepena odluka ispitivati u žalbenom postupku od strane instanciono višeg suda. Ako žalba uz predlog nije dostavljena, po proteku roka za žalbu prvostepena odluka bi postala i pravnosnažna.
Pravnosnažnost sudske odluke ne zastareva i može da zastari samo pravo da se traži prinudno izvršenje obaveze iz pravnosnažne sudske odluke, a u skladu sa odredbama ZOO, mogućnost prinudnog izvršenja obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom zastareva u roku od 10 godina. Navedeni rok teče od dana kada je pravnosnažna sudska odluka postala i izvršna s obzirom na to da se tek od tog trenutka na osnovu člana 61. ZOO moglo tražiti njeno prinudno izvršenje.
Ukoliko su stranke po pravnosnažnosti sudske odluke zaključile poravnanje kojim svoje međusobne odnose regulišu na drugačiji način od onoga na koji su ti odnosi regulisani u pravnosnažnoj sudskoj presudi, to presudi ne oduzima njenu pravnosnažnost, niti je eleminiše iz pravnog života. Presuda nastavlja da egzistira, ali zbog nastupanja nekih okolnosti koje su se desile posle njene pravnosnažnosti, a te okolnosti su sporazum stranaka, i ona se neće izvršavati onako kako glasi.
Momenat na koji se pravnosnažnost odnosi
Presuda predstavlja odgovor na tužbeni zahtev tužioca da mu se pruži pravna zaštita određenog prava s obzirom na stanje u času njenog donošenja. To znači da ona obuhvata činjenični sklop do trenutka zaključenja glavne rasprave, jer su do tada stranke bile ovlašćene da iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze. Shodno odredbama Zakona u žalbenom postupku im to više nije omogućeno, osim ukoliko dokažu, da bez svoje krivice, nisu bili u mogućnosti da pre zaključenja glavne rasprave iznesu neke navode ili dostave neke dokaze. U toj situaciji bi se navedeni dokazi ponovo morali odnositi na period pre zaključenja glavne rasprave, ali su oni postali dostupni i dostavljeni u žalbenom postupku. Stoga ključni trenutak na koga se pravnosnažnost odnosi jeste momenat zaključenja glavne rasprave. I ovlašćenje suda da zaključi glavnu raspravu uz saglasnost stranaka kada je ostalo da se pribave još neki dokazi, koje sud uz ovlašćenje stranaka može bez njihovog posebnog izjašnjenja i po zaključenju glavne rasprave da ceni pri donošenju odluke, takođe je usmereno samo na dokaze koji se moraju odnositi na činjenice koje su postojale do časa zaključenja glavne rasprave, a ne i na one koje su nastale kasnije. Činjenice koje nastanu nakon momenta na koji se pravnosnažnost odnosi nisu njome obuhvaćene. Zbog njih se ne može tražiti ukidanje pravnosnažne odluke.
Ova okolnost prouzrokuje i mnoge druge posledice. Poverilac pravnog lica nad kojim je pokrenut postupak stečaja, koji prijavi svoje potraživanje po pravnosnažnoj ispravi – presudi, stečajni organi mogu osporavati iako za to potraživanje postoji pravnosnažna odluka nadležnog suda. Činjenica zbog koje organi mogu ovo potraživanje osporavati je neka od činjenica koje su nastale posle pravnosnažnosti navedene presude kojom se utvrđuje potraživanje stečajnog dužnika prema označenom poveriocu i koje stoga nisu obuhvaćene samom pravnosnažnošću, a direktno su uticale na postojanje potraživanja u trenutku podnošenja prijave potraživanja u postupku stečaja. Tako stečajni upravnik može tvrditi, izjašnjavajući se o prijavi potraživanja, da je navedeno potraživanje po pravnosnažnoj sudskoj odluci izmireno ili ugašeno na drugi način i ukoliko i posle svih pokušaja usaglašavanja ostane pri svojim navodima, to se potraživanje stečajnom poveriocu ospori i on uputi na parnicu, on će u novoj parnici morati da traži da se utvrdi da postoji potraživanje po pravnosnažnoj sudskoj odluci, koja je bila i osnov za njegovu prijavu potraživanja u trenutku same prijave. Sud će se u toj situaciji ograničiti na raspravljanje o okolnostima i činjenicama koje su nastupile posle pravnosnažnosti navedene odluke, odnosno posle momenta koji je pravnosnažnošću obuhvaćen, a to je zaključenje glavne rasprave u sporu u kome je utvrđeno postojanje duga stečajnog dužnika prema navedenom poveriocu i on obavezan na plaćanje, i dana podnošenja prijave. Za postojanje duga u trenutku zaključenja glavne rasprave u prvom sporu pravnosnažno je presuđeno i sud u ponovnom postupku ne bi smeo da se upušta u preispitivanje i raspravljanje o tom periodu. Ukoliko je prema navodima stečajnih organa došlo do činjenica koje su uticale na postojanje tog potraživanja posle trenutka koji je pravnosnažnošću obuhvaćen, odnosno posle zaključenja glavne rasprave, sud bi morao da u postupku utvrđivanja postojanja potraživanja prema stečajnom dužniku ispita i utvrdi da li i u trenutku podnošenja prijave postoji navedeno potraživanje po pravnosnažnoj i izvršnoj sudskoj odluci ili je ono u međuvremenu prestalo (plaćanjem, kompenzacijom ili na drugi način).
Autor: Gordana Ajnšpiler-Popović
