Izvor: www.informator.co.rs
Zoran Tanasković,
advokat iz Beograda
Donošenje novog Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, broj 125/2004) uglavnom je inspirisano potrebom da se ovaj postupak učini efikasnijim sa gledišta zaštite subjektivnih prava fizičkih i pravnih lica. Ovakva potreba posebno je naglašena nakon potpisivanja i ratifikacije Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005), u kojoj je u članu 6. propisano da svako ima pravo na sudsku presudu o njegovim građanskim pravima i obavezama u razumnom roku. Ovaj princip unet je u novi Zakon o parničnom postupku u članu 2. stav 1. i članu 10. stav 1.
Članom 103. stav 6. ZPP propisano je da će sud odbaciti podnesak koji je u ime stranke podneo advokat ako isti ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu postupilo, dok je u stavu 2. član 100. ZPP propisano da podnesak, između ostalog, sadrži potpis podnosioca.
Primenjujući napred navedene propise sudovi su jednodušni u stavu da se tužba, žalba, a i drugi podnesci (predlog za izvršenje) odbacuju u slučaju da su nepotpisani podneti od strane advokata, a bez prethodnog poziva da se podnesak dopuni potpisom. “Kada tužba nije potpisana od strane podnosioca tada se ista ima odbaciti kao neuredna jer je potpis uslov urednosti tužbe, pa se ne može prihvatiti pravni stav punomoćnika tužioca da ima mesta odbačaju tužbe samo ako je nedostatak potpisa proizveo nerazumljivost tužbe.” (Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 1454/2005 od 7.12.2005. godine). “Kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv, ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odmah odbaciti, bez vraćanja radi ispravke ili dopune.” (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2840/05 od 4.4.2005)
Član 103. ZPP uređuje pitanje postupanja suda u slučaju da je podnesak nerazumljiv ili da ne sadrži sve što je potrebno. Tako, sud vraća stranci, koja nema advokata, podnesak na ispravku (stav 1), određuje rok za ispravku (stav 2), propisuje da će se za ispravljeni podnesak smatrati da je podnet onog dana kada je prvi put podnesen (stav 3), smatraće se da je povučen ako ne bude ispravljen (stav 4) i ukoliko podnesak nije podnet u dovoljnom broju primeraka sud će ga umnožiti o trošku stranke (stav 5). Stav 6. međutim, unosi nejasnoće. Prva rečenica ovog stava propisuje da se taj član ne primenjuje u slučaju kada stranka ima punomoćnika koji je advokat. Dakle, u slučaju kada stranka ima punomoćnika advokata, tada ovaj član u celini treba izbaciti iz teksta ZPP, pa ostaje nejasno kako će sud da postupi sa neurednim podneskom ako stranka ima punomoćnika advokata. Stav 6. istina propisuje postupanje u slučaju podneska koji je u ime stranke podneo advokat, ali se ni taj stav, kao sastavni deo člana 103. ZPP ne primenjuje. Naravno, tako se ne primenjuje ni prva rečenica stava 6. koja propisuje da se ovaj član ne primenjuje, što dovodi do logički nemoguće situacije. Prema tome, član 103. je nejasan, pa ga treba tumačiti. Druga rečenica stava 6. propisuje da će, između ostalog, sud odbaciti podnesak advokata koji nije potpisan. Međutim i dalje ostaje praznina u slučaju kada je podnesak podnela stranka, koja ima advokata, jer se tada, prema prvoj rečenici stava 6, na nju ne primenjuje ovaj član.
Dosta je rečeno o kvalitetu pravne tehnike našeg zakonodavca, pa se na tom pitanju nećemo zadržavati. Samo treba napomenuti da loša pravna tehnika povećava pravnu neizvesnost i smanjuje efikasnost propisa, što je u suprotnosti sa osnovnim ciljem zbog koga je donet novi Zakon o parničnom postupku.
Sudska praksa zauzela je stav da se, ipak, sa podneskom koji je predala stranka koja ima punomoćnika advokata postupa shodno stavu 1. do 5. člana 103. ZPP. “Tužba je uredna, u slučaju kada je tužilac lično potpisao tužbu, bez obzira na okolnost što je tužbu sastavio advokat, što je u uvodu tužbe napisano da tužioca zastupa advokat i što je tužba napisana na memorandumu advokata i što tužilac uz tužbu nije priložio punomoćje za advokata” (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 325/2005 od 15.9.2005. godine). Postavlja se pitanje šta bi se dogodilo u prethodnom slučaju da stranka, koja je predala tužbu sastavljenu od strane advokata, nije potpisala istu. Kako bi sud mogao da zna da li je nepotpisanu tužbu predala stranka ili advokat? Ovo je od značaja jer bi, prema stavu sudske prakse, tužbu koju je predao advokat sud morao odmah da odbaci zato što nije potpisana, a tužbu koju je predala stranka morao bi da vrati na dopunu. Smatramo da bi u slučaju sumnje sud uvek morao da postupi na način manje nepovoljan za stranku, odnosno da od stranke traži dopunu, umesto da donese rešenje o odbacivanju.
Član 103. stav 6. govori o odbacivanju nepotpunog podneska, dok član 100. stav 2. propisuje da, između ostalog, podnesak treba da bude potpisan. U stavu 1. člana 100. definisano je šta se smatra podneskom: tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi. Nabrajanje je izvršeno taksativno, bez ostatka. Ponovo imamo nejasan propis jer, na prvi pogled, iz ove odredbe proizilazi da ostala pismena nisu podnesci u smislu ZPP-a, pa da se na njih ne primenjuje odredba stava 2. člana 100. koja propisuje obaveznu sadržinu podneska. Međutim, iz drugih odredaba ZPP-a se vidi da se pod pojmom “podnesak” podrazumevaju i druga pismena upućena od strane parničnih stranaka: član 87. stav 2. – priznanje činjenice u podnesku; član 108. stav 2. – uz poziv stranki se dostavlja podnesak koji je dao povod za održavanje ročišta; član 207. stav 3. – javni tužilac svoje učestvovanje u postupku prijavljuje podneskom; član 208. stav 3. – izjavu o stupanju u parnicu umešač daje podneskom; član 213. stav 1. – obaveštavanje trećeg lica o parnici vrši se podneskom preko parničnog suda; član 271. i 272. stav 1. i 3. – predlog za obezbeđenje dokaza stavlja se podneskom; član 274. stav 3. – u toku pripremanja glavne rasprave stranke mogu blagovremeno upućivati podneske u kojima će navesti činjenice koje nameravaju da iznesu na glavnoj raspravi, kao i dokaze čije izvođenje nameravaju da predlože, a prema članu 300. stav 3. isto mogu i tokom glavne rasprave; član 337. stav 5. – odricanje od tužbenog zahteva u pismenom podnesku; član 343. stav 1. – predlog za dopunu presude; i tako dalje.
S obzirom na napred navedeno postavlja se pitanje kakva je svrha taksativnog nabrajanja iz stava 1. člana 100. ZPP kada sam zakon pojam podneska vezuje i za druga pismena, koja nisu nabrojana u toj odredbi. Zaključak može da bude samo jedan: samo je za podneske navedene u stavu 1. člana 100. (tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi) propisana obavezna sadržina, dok za ostale podneske, koji nisu nabrojani u stavu 1. člana 100. ZPP ne važi pravilo o obaveznoj sadržini i oni se ne mogu odbaciti uz poziv na ovu zakonsku odredbu. Ovakvo zaključivanje podupire:
– prvo, da i sam ZPP upućuje na odredbu člana 100. samo onda kada govori o onim podnescima koji su nabrojani u stavu 1 tog člana: član 187. stav 1. – sadržina tužbe; član 284. stav 1. – odgovor na tužbu; član 358. stav 1. – sadržina žalbe. Kod drugih podnesaka ZPP ne upućuje na primenu odredbe člana 100;
– drugo, kod ostalih podnesaka nema svrhe za svim sastavnim elementima propisanim odredbom stava 2. člana 100. ZPP-a. Na primer, stranka podneskom obaveštava sud da je promenila svoje prebivalište, a u podnesku nema oznake predmeta spora. Nema nikakvog razumnog opravdanja da sud zbog toga odbaci ovaj podnesak i da dalja dostavljanja vrši na staru adresu te stranke. Ili punomoćnik otkazuje punomoćje, a u podnesku nije označio imena stranaka, mada je označen broj spisa i naziv suda, pa sud odbacuje ovaj podnesak i postupa kao da punomoćje nije otkazano.
Članom 103. stav 1. do 5. ZPP propisano je pravilo, a odredba člana 6. je izuzetak od tog pravila. Pravilo o uskom tumačenju izuzetka, primenjeno u ovom slučaju, znači da će nepotpisan (i uopšte nepotpun) podnesak sud odbaciti samo u slučaju kada je u pitanju podnesak naveden u stavu 1. člana 100. jer je samo za te podneske propisana obavezna sadržina. Proširivanje primene odredbe člana 103. stav 6. ZPP na sve druge podneske protivno je pravilu o uskom tumačenju izuzetka.
Znači da se tumačenjem dolazi do zaključka da sud treba i može da odbaci nepotpisan podnesak samo u slučaju da je u pitanju tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i (redovan ili vanredan) pravni lek. Zbog toga je pogrešan stav iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 12089/2005 od 28.2.2006. godine u kome je navedeno: “Predlog za vraćanje u pređašnje stanje sačinjen od strane advokata koji je predlog podneo u ime tužioca mora biti potpisan i praćen odgovarajućim dokazima, a ukoliko to izostane, predlog se odbacuje bez prethodnog uređenja.” Ovakav stav Viši trgovinski sud zasniva na odredbi člana 100. koja propisuje da podnesak mora da sadrži i potpis podnosioca iz čega proizilazi zaključak da podnesak bez potpisa nije podoban za postupanje suda i da ga treba odbaciti na osnovu člana 103. stav 6. ZPP-a. Ovaj stav pogrešan je, kako je napred navedeno, zbog toga što predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije naveden u stavu 1. člana 100. ZPP-a i što je proširivanje primene člana 103. stav 6. na sve podneske protivno principu uskog tumačenja izuzetka. Međutim i sam član 115. ZPP, koji propisuje postupanje sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, određuje uslove za odbacivanje predloga za vraćanje u pređašnje stanje. U stavu 1. tog člana propisano je da će sud odbaciti neblagovremen i nedozvoljen predlog, a u stavu 2. je propisano da će odbaciti neuredan predlog, s tim što je tim stavom određeno da se neurednim predlogom za vraćanje u pređašnje stanje smatra onaj u kome nisu predloženi odgovarajući dokazi, a ne zasniva se na opštepoznatim činjenicama. Izostalo je pozivanje na član 100. ZPP, kako to inače zakonodavac čini kod tužbe, odgovora na tužbu i žalbe. Dakle, nema uporišta ni u članu 115. ZPP za stav da nepotpisan predlog za vraćanje u pređašnje stanje sud treba da odbaci.
Ostavljajući po strani slabosti samog zakona i probleme u njegovoj praktičnoj primeni, ostaje pitanje: Da li je strogost zakona u pogledu postupanja sa nepotpisanim podneskom advokata na liniji efikasnosti parničnog postupka, odnosno da li je takvo rešenje uopšte dobro? Efikasnost parničnog postupka, kao manifestacija prava čoveka na presudu u razumnom roku, podrazumeva u osnovi dve komponente: prva, razuman vremenski period u kom će se postupak okončati, i druga, mogućnost da se suštinski (a ne samo prividno) razreši sporni pravni odnos i tako uspostavi narušeni ili ugroženi poredak (Zaključci sa rasprave o pripremanju izmena Zakona o parničnom postupku, Društvo sudija Srbije, Beograd, 2004). Odbacivanjem nepotpisanog podneska sud postiže prvu komponentu, ali druga komponenta načela efikasnosti ostaje u potpunosti nezadovoljena. Cilj parničnog postupka – zaštita subjektivnog prava – nije ostvaren. Time, sada se vidi, često nije ostvaren ni prvi princip, jer odbačenu tužbu stranka će morati ponovo da podnese. pa će se tako produžiti vreme potrebno stranki da dobije presudu o svom zahtevu i time zaštitu svog povređenog ili ugroženog subjektivnog prava. Posledice odbacivanja nepotpisanog podneska podnetog od strane advokata često mogu da budu daleko teže: gubitak subjektivnog prava stranke u slučaju kada se radi o prekluzivnim rokovima za podnošenje tužbe, gubitak prava na žalbu, gubitak parnice u slučaju odbacivanja odgovora na tužbu i tome slično. Očigledno je ovde u pitanju svojevrsna sankcija koju zakonodavac nameće stranki zbog propusta njenog advokata. Da li je ovakva sankcija opravdana ili je prestroga?
Redovno, gotovo bez izuzetka, propust da se podnesak potpiše od strane advokata predstavlja omašku i to očiglednu. Neopravdano je takvu omašku sankcionisati tako teškim posledicama koje idu do poništavanja subjektivnog prava stranke u celosti. U drugim slučajevima zakonodavac nije tako strog kada je u pitanju očigledna omaška stranke ili njenog punomoćnika koji je advokat. Tako, u članu 107. stav 6. ZPP je propisano da ako je podnesak koji je vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, a stigne nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da je na vreme podnet ako se njegovo podnošenje nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca. Ova odredba jednako se primenjuje, jer drugačije nije propisano, i u slučaju kada stranka ima punomoćnika advokata, te i u sučaju kada je podnesak predao taj advokat.
Podnošenje nepotpisanog podneska od strane advokata ne može bitno uticati na trajanje parničnog postupka jer isto može da bude otklonjeno ostavljanjem kratkog roka podnosiocu podneska za dopunu (potpisivanje).
Na kraju, normalno je da je zakon strožiji u odnosu na advokata, kao stručnog pomoćnika stranke, nego u odnosu na samu stranku, koja po pravilu nema dovoljno pravnog znanja za vođenje postupka pred sudom. Međutim, kažnjavanje očiglednih omaški ne može se time opravdati. I sam Zakon predviđa mogućnost očigledne omaške od strane profesionalca kada u članu 349. ZPP propisuje da će sud očigledne pogreške u pisanju i računanju ispraviti posebnim rešenjem. Normalno je da očigledna omaška ne treba da bude sankcionisana ukidanjem presude od strane višeg suda, pa je tako isto normalno da očigledna omaška u podnesku advokata, kao što je izostanak potpisa, ne treba da bude sankcionisana odbacivanjem tog podneska kao nepotpunog.
Ovaj tekst započet je principom iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Evropska konvencija). Zato je uputno pomenuti i princip proporcionalnosti, koji u naše pravo pristiže kroz jurisprudenciju Evropskog suda za ljudska prava. Naime, države članice su ovlašćene da u u opštem interesu ograniče ostvarivanje određenih ljudskih prava propisanih Evropskom konvencijom. Ali takvo ograničenje mora da bude proporcionalno cilju koji se njim želi postići. Nesumnjivo je da je pravo na sudsku zaštitu, odnosno pravo na presudu nepristrasnog suda obrazovanog na osnovu zakona, propisano članom 6. Evropske konvencije, kao i da je odbacivanje podneska od strane suda ograničenje tog prava. Ovo ograničenje propisano je u cilju efikasnosti parničnog postupka, a u okviru njega u cilju pojačanja discipline i odgovornosti učenika u parničnom postupku kako bi se sam postupak ubrzao.
Kada se ima u vidu, kako je napred navedeno, da se ovim sredstvom (odbacivanjem podneska) u slučaju kada je on nepotpisan predat od strane punomoćnika stranke koji je advokat, postupak ubrzava za nekoliko dana, koji bi se eventualno izgubili kada bi se uvelo pravilo o dopuni podneska stavljanjem potpisa na isti, onda proizilazi da ovako stroga sankcija, koja se može sastojati u trajnom gubitku subjektivnog prava, nije proporcionalna cilju koji se njom želi postići. U ovom smislu odredba člana 103. stav 6. ZPP bila bi protivna principima Evropske konvencije, posebno njenom članu 6.
Iz navedenog se može zaključiti da je rešenje iz člana 103. stav 6. ZPP, naročito u delu koji se odnosi na odbacivanje nepotpisanog podneska podnetog od strane advokata kao punomoćnika stranke, nesvrsishodno i nepotrebno, da je protivno Evropskoj konvenciji i da nije na liniji podizanja efikasnosti parničnog postupka.
