Izvor: www.informator.co.rs
er Šeregelj Edit,
predsednik Okružnog suda u Subotici
Iuris praecepta sunt heac: honeste
vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere.
Pravo nalaže: živeti časno, ne štetiti
drugome, svakome dati što ono mu pripada
Ulpianus, D.1.1.10
UVODNE NAPOMENE
Svi smo delo prirode. Svi smo i deo prirode. Ako smo jednaki u dolasku i jednaki u odlasku kome onda ići po pravdu? Po Aristotelu “Ići sudiji, znači ići pravdi”.
U ovoj antičkoj misli i ovih pet nikada prevaziđenih reči, smeštena je čitava civilizacija prava i sudstva. Ove reči određuju svrhu prava i položaj sudije u ostvarenju te svrhe. Istima je takođe razdvojeno i pravedno pravo od nepravednog i povučena jasna granica koja deli cvetno polje prava od pustinje neprava.
Ali to nije dovoljno.
Da bi sudija mogao deliti pravdu, potrebno je da postoji pravedno pravo i njeno pravedno primenjivanje. Ukoliko izostane jedno od ova dva svojstva, imamo manjkavost u ishodištu prava. Ako, pak, izostanu oba svojstva tako da nemamo ni pravedno pravo ni pravednog sudiju, onda se pravo pretvara u volju, samovolju, monopol nekog vlastodršca. I tada pravo doživljava brodolom. Ići takvom pravu i takvom sudiji znači ići antipravdi.
Još od Antigone i Kreonta od pre 2.500 godina po pitanju pravnog poretka postavlja se drevno i večno pitanje odnosa pravde s postojećim pravom. Neki na to pitanje daju odgovor iz oficijelnih odaja i udobnih salona, za razliku od Antigone koja je odgovor na ovo pitanje dala žrtvujući svoj život. Podsetimo se samo, kako je ona odbivši da ispoštuje zabranu Kreonta da sahrani svog rođenog brata koga je vlast izložila kao plen psima i pticama, živa zakopana, rečima koje i danas odzvanjaju u civilizovanom svetu – da pravda nije odredila da takve zabrane ljudi poštuju. Ona je otišla, a za njom je ostao upečatljiv njen odgovor Kreontu da zakoni pravde nisu od danas, niti od juče, da su oni večni i da niko ne zna od kada su.
Tako od antičkih sofista, preko Platona i Aristotela postavlja se pitanje da li pored pozitivnog prava kao izraza zajedničke ljudske volje, postoji i neko drugo univerzalno i večno pravo kao što je i priroda večna, da li postoji pravo koje je pravično per se i koje je iznad pozitivnog.
Tako na primer još Seneka smatra da “neka prava nisu zapisana ali su sigurnija od svih napisanih”, a Monteskje u “Duhu Zakona” navodi: “Reći da ništa nije pravedno ili nepravedno osim onoga što naređuju pozitivni zakoni, to znači reći pre nego što je nacrtan krug da svi poluprečnici nisu bili jednaki. Treba dakle, priznati odnose pravičnosti koji su postojali pre pozitivnog zakona koji su ih ustanovili”.
Starost ideje o prirodnom pravu se meri vekovima, a njena postojbina je, kao što pokazuje i gornji primer, najstarija era. Od Aristotela i pre njega do Kanta i posle njega ideja prirodnog prava se stalno obnavljala da bi se danas predstavila imenom ljudskih prava.
O LJUDSKIM PRAVIMA UOPŠTE
Nije svako pravo ljudsko pravo.
Pre svega, postoji skup pravila po kojima se ljudi imaju vladati. Ta pravila stvorena od nadležnog zakonodavca ili međunarodne zajednice, snabdevena sankcijama za kršenje istih, spadaju u norme objektivnog prava. U nekim jezicima za objektivno pravo postoji poseban izraz (engleski: law), kojim se on odvaja od subjektivnih prava koja imaju fizička i pravna lica (engl. right). U našem kao i francuskom i nemačkom jeziku nema te jezičke distinkcije već se govori o pravu (Recht, droit) budući da se i ne govori o subjektivnim pravima države jer je ona suverena i ima sva prava koja sebi odredi.
Subjektivna prava počivaju na normi objektivnog prava koja im ta prava daje i garantuje njihovu zaštitu. Međutim, svođenje svih čovekovih prava na ona koja mu podari država ne zadovoljava osnovne moralne obzire i slobodno se može reći da isto poriče osnovne ljudske kvalitete. Ono je u neskladu sa ljudskom slobodom i jednakošću. Upravo zbog toga se među ljudskim pravima izdvajaju ona prava koja se ne duguju državi i njenoj volji, već ih ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće i nezavisno i bez države. Ova prava se nazivaju ljudskim pravima.
Pored izraza ljudskih prava u našoj terminologiji postoji i sintagma prava čoveka, ali se prednost daje ovom prvom zbog utiska da ono manje podrazumeva da su to prava koja u prvom redu pripadaju muškarcima.
Ljudska prava su, dakle, moralnog, a ne pozitivnopravnog porekla. Ona potiču iz normativnog poretka koji je izvan i iznad države i koje država mora poštovati bez obzira na činjenicu da li je na to izričito pristala. Ljudska prava su zasnovana na vrednostima koje se priznaju svakom čoveku ili ženi, a ne na drugim osobinama, uključujući tu i njihove zasluge.
Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi: njima se državna vlast ograničava ili nameću obaveze usmerene na zaštitu tih prava. Najtipičnji primeri zahteva za nemešanjem države tiču se slobode kretanja, okupljanja i izražavanja. Država ne sme ništa činiti ili se pak vrlo restriktivno i izuzetno dozvoljava sputavanje ljudi da koriste ova prava. Država je nasuprot tome, dužna da deluje kada se od nje traži da obezbedi pravo na život, slobodu, preduslove za dostojan život čoveka i ostvarivanje njegovih prava time što će obezbediti besplatno osnovno školovanje, minimum materijalne egzistencije, jednake uslove za sticanje sredstava za život. Sledi da je obaveza države da se uzdržava karakteristična za građanska i politička prava, a da bude aktivna za ekonomska i socijalna prava.
ISTORIJSKA RETROSPEKTIVA RAZVOJA LJUDSKIH PRAVA
Pitanja zaštite sloboda i prava čoveka i građanina su oduvek zaokupljala pažnju progresivnih snaga u svetu. Interes za ta pitanja ne poznaje granice te je opšti i zajednički za sve države i narode.
Ovo tim pre što su najvećim delom istorije ljudi živeli u državama koje nisu priznavale ljudska prava. Prvi dokumenti kojima se proklamuju ljudska prava potiču tek iz osamnaestog veka. Raniji dogovori i proklamacije koji se obično navode kao dokumenti kojima se utvrđuju i garantuju ljudska prava uglavnom se ne odnose na ljudska prava opisana gore. To važi i za dokument koji obično stoji na čelu te liste, Veliku povelju o slobodama (Magna carta libertatis) od 1215. godine koja predstavlja, iako veliki korak napred u istoriji razvoja ljudskih prava, samo kompromis između engleskog kralja i pobunjenog plemstva, kojim se plemstvu priznaju određene privilegije i u odnosu na njih sputava vlast kralja. Tom pogodbom su se, istina, okoristili ponegde i drugi slobodni ljudi, kao npr. kraljevim obećanjem da …ni jedan slobodan čovek neće biti ubijen i zatvoren, ili stavljen van zakona ili prognan, ili na bilo koji način lišen svog položaja, niti će se protiv njega upotrebiti sila ili uputiti drugi da to učine, osim na osnovu zakonite presude njemu jednakih ili prava zemlje.
Štaviše, i u Zakoniku srpskog cara Dušana iz 1349. godine reč je pre svega o samoograničavanju svemoćne monarhove vlasti u želji da vlada pravično, čovečno i delotvorno ali ne nikako o priznanju da ljudi imaju prava nezavisno od suverenove volje.
Ovakva pravila vladanja bila su razumna i pravedna, ali nisu priznavala ničija urođena prava.
Neki stariji dokumenti, istina, sadrže odredbe slične današnjim propisima koji se ubrajaju u korpus ljudskih prava, kao npr. pretpostavka nevinosti, princip nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege, dostupnost i nepristrasnost sudova, međutim, to nisu bila ničija prava nego prosvećen i pravičan način vladanja, koji se uvek mogao napustiti.
Kao preteča savremenih izvora spominje se i engleski Zakon o pravima (Bill of Rights) od 1689. godine5 koji uspostavlja ustavnu monarhiju, prenoseći vlast na parlament koji sada umesto monarha postaje svemoćan i slično prosvećenim monarsima može se ponašati pravično, voditi računa o interesima svih i priznavati im postepeno sve šira prava ali to još ne znači priznavanje osnovnih ljudskih prava podanicima.
Era priznavanja ljudskih prava u državnim aktima i zakonodavstvu počinje Američkom i Francuskom revolucijom. Proglas nezavisnosti trinaest država Amerike od 1776. godine (Deklaracija nezavisnosti) već u drugom stavu tvrdi sledeće: Smatramo očiglednim istinama da su ljudi stvoreni jednaki i da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima, među koja spadaju život, sloboda i traženje sreće.
Članovi francuske Nacionalne skupštine počinju svoju Deklaraciju prava čoveka i građanina od 1789. godine rečima: Predstavnici francuskog naroda… smatrajući da su nepoznavanje, zaboravljanje ili preziranje prava čoveka jedini uzroci opštih nesreća i korupcije vlada, rešili su da izlože u jednoj svečanoj deklaraciji, prirodna, neotuđiva i sveta Prava čoveka, da bi ih ova deklaracija, stalno pred očima svih članova društvenog tela, neprestano podsećala na njihova prava i dužnosti…
I nadalje Deklaracija proklamuje: “Sloboda se sastoji u mogućnosti da se čini sve ono što ne škodi drugome: tako, vršenje prirodnih prava svakog čoveka nema granica osim onih koji obezbeđuju drugim članovima društva uživanja ovih istih prava. Ove granice mogu biti određene samo zakonom”.
Međunarodni standardi o ljudskim pravima su pre svih i iznad svih izraženi u Opštoj deklaraciji UN o pravima čoveka iz 1948. godine koja predstavlja najznačajniju kodifikaciju ljudskih prava te ovo stablo prirodnih prava razgranaće se širom naše planete.
Ova Deklaracija svojom osnovnom i uvodnom odredbom člana 1. konstatuje dobro poznatu misao da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.
Ovi principi nisu bili nepoznati od Platona, Aristotela, preko stoičke škole starog Rima (Seneka) i srednjevekovne filozofije (Toma Akvinski), a onda se dobile snažan impuls preko ideja Huga Grociusa, Tomasa Hobsa, Monteskjea, Dekarta pa sve do Kanta i Hegela, ali, do savremene ideje o kodifikaciji ljudskih prava na međunarodnom nivou ipak dolazi kao rezultat strahota Drugog svetskog rata. Tek tada se napušta dogma o apsolutnom suverenitetu država (da država ima pravo da radi sa svojim građanima kako i šta god hoće), o nacionalnom kaznenom pravu kao prvoj i poslednjoj instanci proklamovanja i zaštite ljudskih prava i osnovni princip o nemešanju u stvari druge države. Na taj način dolazi do kriminalizacije međunarodnog humanitarnog prava.
Ogroman zaokret u kodifikaciji ljudskih prava nastaje Opštom deklaracijom UN o pravima čoveka iz 1948. godine, ali se istovremeno otvara i novi problem da čitava lepeza i katalog ljudskih prava nema zaštitu jer zaštitu Deklaracija ne poznaje.
Ovaj problem je na regionalnom nivou prevaziđen donošenjem Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Istorija nastajanja Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda pokazuje da taj put nije bio kratak, a još manje jednostavan.
Posle Drugog svetskog rata Evropa se našla u velikoj krizi. S jedne strane su još uvek prisutna i sveža sećanja i posledice masovnog kršenja ljudskih prava pre Drugog svetskog rata i za vreme fašističke okupacije, a s druge strane preti rastuća opasnost od Staljinove diktature koja sve više udara svoj pečat aktuelnoj situaciji. Naime, Drugi svetski rat izbija delom iz ideoloških pobuda i interesa (Nemci su viša rasa u odnosu na ostale inferiorne posebno romansku i slovensku rasu). Među pobednicima Drugog svetskog rata jedini odudara Staljin koji takođe uvodi diktaturu, ali ne rase već klase, ali slično Hitlerovoj ideologiji, najbrutalnije se obračunava ne se Jevrejima i Romima već sa Rusima (njih oko dvadeset miliona) koji dižu glas protiv tzv. diktature proletarijata. Tek što se Evropa i svet rešila Hitlera, pojavio se ozbiljan problem šta učiniti sa takvom silom kao što je Rusija.
U toj atmosferi stvaraju se nevladini pokreti za ujedinjenje Evrope (Ujedinjeni evropski pokret, Evropski savez i sl.) te u maju 1948. godine u Hagu održana je Konferencija Međunarodnog komiteta Evropskih pokreta koja zaključuje: “Želimo povelju o ljudskim pravima kojom će se garantovati sloboda mišljenja, okupljanja i izražavanja kao i pravo na stvaranje političke opozicije; želimo sud sa adekvatnim sankcijama za primenu ove povelje”.
Iz ovog pokreta nevladinih organizacija nastaje Savet Evrope koji deli tradicije poštovanja ljudskih prava i čiji je osnovni cilj zbližavanje zemalja kojima su zajedničke vrednosti poštovanje ljudskih prava, političkih sloboda i vladavina prava. Sve se to izražava u Statutu Saveta Evrope donetog 5. maja 1949. godine u Londonu.
Dakle, Savet Evrope nije vojno-blokovska organizacija koja ima za cilj da se odupre eventualnoj agresiji Rusije i pandan Varšavskog pakta, već organizacija koja će se ozbiljno baviti zastupanjem vrednosti kao što su ljudska prava i slobode. Ipak, Savet Evrope je dugo bio organizacija zemalja iz zapadne Evrope a zaokret nastaje rušenjem Berlinskog zida tako da danas sve države Evrope osim Monaka i Belorusije imaju članstvo u Savetu Evrope. Savet Evrope ima 3 tela: Komitet ministara, Parlamentarnu skupštinu i Komitet za pravna i administrativna pitanja. Konvencija je nastajala uz teškoće i neslaganja između Saveta ministara i Konsultativne skupštine s jedne strane i između pojedinih država koje su zastupale stav da je neprihvatljivo da se država sudi sa svojim građanima jer je to praktično značilo odricanje od punog suvereniteta države, a istovremeno i mogućnost mešanja međunarodne zajednice u unutrašnje stvari države. Ipak, dana 12. jula 1949. godine g. Pierre Henri Teitigen, Sir David Maxwell-Fyfe i prof. Fernand Dehausse podnose Komitetu ministara Saveta Evrope nacrt Evropske konvencije ali je isti odbijen sa 7 glasova protiv i 4 glasa za sa obrazloženjem da nema potrebe pored postojanja Univerzalne deklaracije donositi i poseban regionalni akt. Avgusta iste godine delegati Konsultativne skupštine Saveta Evrope pokazuju interes za nacrt Evropske konvencije i na njihovu inicijativu Komitet ministara ponovno stavlja pitanja ljudskih prava na dnevni red. Skupština preporučuje da države članice Saveta Evrope prihvate kolektivnu odgovornost za poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda te da u tom cilju zaključe Konvenciju, a Komitet za pravna i administrativna pitanja takođe podržava ustanovljavanje kolektivnih garantija osnovnih sloboda i ljudskih prava, smatrajući da će ove garantije jasno pokazati želju država članica da grade Evropsku uniju saglasno načelima prirodnog prava, humanizma i demokratije i da će doprineti razvoju solidarnosti i bezbednosti među narodima. U tom trenutku, Komitet predlaže kolektivne garantije samo za prava uobičajena u demokratskom društvu polazeći od prava garantovanih Univerzalnom deklaracijom. I ono što je najbitnije, ali će izazvati ozbiljne rasprave i suzdržanost određenih država članica, je predlog Komiteta za osnivanje Evropskog suda za ljudska prava i Komisije za za zaštitu ljudskih prava. Dana 8. septembra 1949. godine Skupština Saveta Evrope prihvata izveštaj Pravnog komiteta koji je uključivao ustanovljenje Evropskog suda i Komisije za ljudska prava kao i pravo pojedinca da se žali na povredu prava od strane države sa 64 glasova za, 1 glas protiv i 21 glasa uzdržanih.
Komitet ministara je 5. novembra 1949. godine pozvao države članice da imenuju svoje eksperte koji će sačiniti nacrt Evropske konvencije, a 1. aprila 1950. godine sazvao konferenciju starijih službenika vlada članica da pripreme osnove za političke odluke. Uprkos negodovanju većeg broja država članica, konačno dana 4. novembra 1950. godine Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda je usvojena u Rimu, a stupila na snagu 3.9.1953. godine.
Stupanje na snagu Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda značila je s jedne strane da se država mora delom odreći svog suvereniteta, a s druge strane je građanin postao subjekt međunarodnog prava. Ove činjenice su predstavljale ograničenje za države, pogotovu moćne, da se suoče sa svojim građanima i da pri tome ne odlučuju same. U toj atmosferi, a radi ublaženja otpora pojedinih država nađeno je kompromisno rešenje uvođenjem Evropske komisije za ljudska prava koja je imala zadatak da postigne poravnanje između pojedinca i države i tek ako za isto nije bilo uslova, najpre je ispitivala dopuštenost i osnovanost predstavke i ako bi našla da ima uslova, predmet je prosleđivala Sudu. U početku je Komisija predstavljala stranku pred Sudom, kasnije su se uključili advokati, a na kraju je dozvoljeno da se i sam žalilac pojavi pred Sudom.
Danas je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu otvoren za oko 800 miliona ljudi.
