Jedanaesti filmski festival Slobodna Zona biće otvoren u četvrtak 5. novembra u 20 sati u beogradskom Sava Centru. Festival će otvoriti dokumentarni film o kojem se dugo pričalo, EJMI Asifa Kapadije.
Ovogodišnje izdanje festivala održaće se od 5. do 10. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu u sedam bioskopskih sala. Karte za film Ejmi moći će da se kupe počev od 5. oktobra na biletarnicama Sava Centra i Eventima. Cena karte biće 500 dinara.
DEVOJKA KOJA JE ŽELELA DA NESTANE
Poput junaka njegovog prethodnog filma SENA i EJMI (Vajnhaus) na neki način umire pred kamerama – njen poslednji nastup ili makar njegov najtragičniji deo snimljen je mobilnim telefonom 18. juna 2011. na Kalemegdanu u Beogradu.
Umesto trijumfalnog povratka na scenu, Ejmi Vajnahus umire mesec dana kasnije od trovanja alkoholom u svom domu u Londonu. Tokom samo osam godina duge karijere njena krhka pojava, retro frizura, pogled oivičen ajlajnerom, ekscesi u javnosti, narkotici i alkohol sa jedne i njen nezaboravni glas i izuzetan talenat sa druge strane, bili su pravi magnet za medije. Njena prerana smrt u 27. godini medijski je ispraćena kao jos jedna klasična priča o životu i smrti rok zvezde. Reditelja Asifa Kapadiju, međutim, zanima ona druga Ejmi – osoba koja se krije iza naslova u tabloidima i van svetlosti reflektora. Osoba koja je napisala sve one pesme, iz koje izvire taj neverovatni glas. Uz pomoć preko stotinu (audio) intervjua i bezbroj privatnih video snimaka koje su mu ustupile osobe bliske pevačici, ali i snimaka paparaca, Kapadija tokom više od tri godine rada na filmu virtuozno sklapa portret mlade, talentovane žene, koja rastrzana izmedju ličnih problema i zahteva muzičke industrije, gubi bitku sa agresivnim medijima i na kraju i sa samom sobom. Njena muzika je ključ za razumevanje njene duše i reditelj traži odgovore u tekstovima njenih pesama. “Tamo sve piše“, kaže Kapadija u jednom intervjuu. Rehab, jedan od njenih najvećih hitova, opisuje mozda ključni momenat u njenom životu – na nagovor njenog prvog menadžera i prijatelja Nika Šimanskog, Ejmi je na korak od odlaska na odvikavanje – paradoksalno, njen otac, smatra da to nije potrebno i ona ostaje sama sa svojim demonima.
Kada je 5 godina kasnije menadžment praktično natera da izađe na scenu u Beogradu to je poslednji čin drame kojoj smo svi bili svedoci. U arhivskim snimcima koje Kapadija koristi u filmu Ejmi nas gleda pravo u oči, jedan na jedan.
Ejmi će vas naljutiti, biće vam neprijatno, skretaćete pogled, možda i plakati – zato što je to film o nama i vremenu u kome živimo. Vremenu u kome je sve ogoljeno i javno, jeftino i na prodaju, u kome je (u) medijima sve dozvoljeno osim istine i pravih emocija.
