Svi naši “unapred izgubljeni” slučajevi

2263

Domaće sudstvo pred izazovima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu

Dnevni list Danas, 02.11.2006.g.

Ispostavilo se da posle gašenja Suda SCG, koji nikada nije ni profunkcionisao, u našem pravosudnom sistemu više ne postoji organ predviđen da se bavi zaštitom ljudskih prava građana po ustavnim žalbama, što je bilo u nadležnosti Suda SCG.

Poslednji predsednik nekadašnjeg Vojnog suda u Beogradu Đorđe Trifunović nedavno je izjavio: “Kad je vojno pravosuđe prestalo s radom oko tri i po hiljade predmeta sada bivšeg Vrhovnog vojnog suda, pokrenutih do kraja 2004. godine, niko nije preuzeo. Ti predmeti ostali su, praktično, netaknuti u arhivi Vrhovnog vojnog suda – u balama i u kutijama.

Naime, karakteristično je da je prema Zakonu o Vojsci sudska zaštita, po osnovu prava iz radnog odnosa, bila predviđena kroz upravni postupak koji se završavao pred Vrhovnim vojnim sudom”. Prema Trifunovićevim rečima, iako je Sud SCG bio nadležan za rešavanje sporova protiv organa SCG, među kojima je i Ministarstvo odbrane “u samom zakonu o Sudu SCG nije bilo predviđeno preuzimanje predmeta od Vrhovnog vojnog suda”.

Pravna praznina
– Tako je u jednom periodu nastala pravna praznina, gde praktično nije postojala upravno-pravna zaštita vojnih lica. To se dogodilo kada je odlukom Ministarstva odbrane došlo do smanjenja personalnog kadra u Vojsci, pa je većina ljudi koji nisu bili zadovoljni odlukama, ostala bez sudske zaštite. Oni su podnosili tužbe Sudu SCG koji ih je u stvari samo skupljao. Bilo je mnogo ljudi koji su zbog tog pravnog vakuuma i beznađa, iako je bilo osnova, odustajali od podnošenja tužbi jer su računali da to nema ko da reši. Kad je prestao da postoji Sud SCG, Uredbom Vlade Srbije predviđeno je da Vrhovni sud Srbije preuzme predmete Suda SCG i predmete koji nisu nigde otišli iz bivšeg Vrhovnog vojnog suda. Procenjujem da je ukupna masa nešto više od 5.000 predmeta po predstavkama vojnih lica. Prema zakonu, nije predviđena zastarelost kad se predmet nalazi pred sudom. Znači, očekuje se da će Vrhovni sud Srbije uspeti kadrovski i stručno da se pripremi kako bi ih efikasno razrešili, jer se samo na taj način može očekivati da će pravda biti zadovoljena – naglasio je Đorđe Trifunović.

Država mora da obezbedi zaštitu

Takva ovlašćenja, koja je imao ugašeni Sud SCG, nemaju ni Vrhovni sud, ni Ustavni sud Srbije. Vrhovni sud tu funkciju vrši maksimalno koliko to može kroz odlučivanje o vanrednim pravnim lekovima. To znači da će država Srbija morati da obezbedi ovakvu vrstu pravne zaštite građana – ukazuje Vida Petrović Škero.

Ako je to tačno, ne nameću li takve činjenice pitanje koliko je među tim predmetima onih koji nikada nisu zakazivani, ali i pitanje prava na pravičan postupak i prava na adekvatan pravni lek.
Na dugoj strani, predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero još u junu je saopštila da je četiri i po hiljade predmeta bivšeg Suda SCG preuzelo Upravno odeljenje Vrhovnog suda. Ona dosad nije pominjala i preuzimanje predmeta ugašenog Vrhovnog vojnog suda, za koje Trifunović navodi da ih je “oko tri i po hiljade ostalo u arhivi, u balama”. Nije, međutim, jasno da li je reč samo o tehničkoj nepreciznosti koja se odnosi na sudove čiji se predmeti preuzimaju, ili se to u vezi s takozvanim “vojnim upravnim predmetima” opet desio previd.

Predsednica Vrhovnog suda Srbije već mesecima otvoreno govori o dilemi da li Upravno odeljenje Vrhovnog suda Srbije, uz dosadašnji priliv, bez većih poteškoća može ođednom da primi u rad dodatne četiri i po hiljade predmeta.
Prema zvaničnim podacima i pre njihovog preuzimanja početkom aprila ove godine, Upravno odeljenje Vrhovnog suda Srbije imalo je mesečni priliv od čak 1.075 predmeta.
– Upravno odeljenje ima svega 18 sudija koje su i do sada rešavale 50 predmeta mesečno. Same brojke jasno ukazuju da to prevazilazi objektivne moći sudija i na nužnu potrebu što bržeg stvaranja upravnog sudstva koje postoji svuda u svetu. Takođe, zakon koji reguliše radne odnose u državnim organima, radnu zaštitu tim ljudima takođe daje u upravnom sudstvu. To je priliv predmeta u Vrhovnom sudu, za koji bi trebalo naći rešenje dok se ne steknu uslovi za formiranje Upravnog suda koji je zakonom bio predviđen od 1. januara 2007. godine. Ukoliko se to do tada i ne dogodi, očigledno je da će Vrhovni sud biti u velikom problemu – upozorava Vida Petrović Škero. Međutim, prema najnovijim informacijama formiranje upravnog suda već je odloženo za juli 2007. godine.

Sud bez prakse
Na sve to, ispostavilo se da posle gašenja Suda SCG koji nikada nije ni profunkcionisao, u našem pravosudnom sistemu više ne postoji organ predviđen da obavlja zaštitu ljudskih prava građana po ustavnim žalbama, što je bilo u njegovoj nadležnosti.
Ostaje da se vidi da li će i u kojoj meri u ovakvim sistemskim propustima građani pronalaziti razlog za podnošenje novih predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Slavoljub Carić, pravni zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, upozorava da se neke stvari moraju menjati kada je reč o reformisanju pravosuđa.

– Sud SCG uopšte nije imao neku svoju praksu, tako da u svim tim slučajevima gde je Evropski sud pitao da li su iscrpljena sva pravna sredstva, naša argumentacija da se neko možda nije obratio sudu SCG neće jednostavno moći da prođe pred Sudom za ljudska prava. Potrebno je povećati efikasnost pravosuđa, naročito kada je reč o suđenjima u razumnom roku i izvršavanju pravnosnažnih presuda, a isto tako nastaviti s daljim usklađivanjem domaćeg zakonodavstva s Konvencijom i praksom Suda za ljudska prava. Sve to ukazuje na potrebu kontinuirane edukacije svih učesnika u postupcima pred nadležnim organima u Republici Srbiji – kaže Carić.
On takođe skreće pažnju da bi bilo potrebno definisati efikasnije mehanizme za postupak prijateljskog poravnanja u slučaju “unapred izgubljenih postupaka” i na potrebu formiranja posebnog fonda na nivou države za izvršenje presuda, kako ne bi došli u situaciju da se probije propisani rok od tri meseca.

Evropski emisari

U takvim situacijama moglo bi da se desi da razni emisari iz Evrope počnu da dolaze kod politički značajnih ličnosti u ovoj zemlji propitujući ih zbog čega Srbija ne ispunjava svoje međunarodne obaveze. A, zašto Srbija sebi da dopusti da uopšte dođe u takvu situaciju – ocenjuje Carić.
Dosadašnja praksa Evropskog suda pokazuje da se prihvataju predstavke u kojima Sud prethodno s izuzetno visokim procentom sigurnosti utvrdi da su osnovane, što znači da je veliki broj takvih predstavki tako reći “unapred izgubljen” za utuženu državu.