Nasilje u porodici pred sudom

53

Tematska otvorena vrata (online) u Knjaževcu održana su 6. oktobra 2020. godine, u online formatu. Tema ovog događaja bila je „Nasilje u porodici pred sudom“. U saradnji sa Vrhovnim kasacionim sudom i Osnovnim sudom u Knjaževcu, od jula 2019. godine  organizuju se  Tematska otvorena vrata. Ona predstavljaju otvoreni forum za diskusiju sa građanima o načinu rada njihovog suda. Na taj način građani imaju priliku da upoznaju sud iz drugačije perspektive i kroz dijalog sa predstavnicima pravosuđa reše brojne dileme koje imaju kao realni ili potencijalni učesnici u sudskom postupku.

Događaj je moderirala Maja Kamenov, pravnica Mreže odbora za ljudska prava u Srbiji  CHRIS, dok su izlagači bili:

  • sudija Dušica Velojić, Osnovni sud u Knjaževcu,
  • sudija Ivana Milovanović, Osnovni sud u Nišu,
  • Sandra Perić, socijalna radnica i direktorka Komore socijalne zaštite.

Događaj je otvorila Maja Kamenov, koja je u uvodnom delu predstavila govornice, ukazala na ciljeve samog projekta, kao i koncept događaja, njegovu svrhu i značaj. Ona je ukazala na značaj sprečavanja i prevencije nasilja u porodici, kao i na činjenicu da je u Republici Srbiji usvojen poseban Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Naglasila je da je osnovni cilj događaja predstavljanje pravnih vidova zaštite od nasilja u porodici, ukazivanje na releventnu sudsku praksu, značaj prijavljivanja i dokazivanja nasilja u porodici i značaj saradnje između svih relevantnih institucija u suzbijanju ove negativne pojave.

Sudija Ivana Milovanović, je u uvodnom delu predstavila vidove pravne zaštite od nasilja u porodici, navodeći da je pravna zaštita u RS od nasilja u porodici obezbeđena na tri nivoa, kao: krivičnopravna, građanskopravna i donošenjem posebnog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Istakla je da je usvajanjem navedenih zakona Srbija ispunila većinu obaveza koje je preuzela ratifikacijom međunarodnih konvencija iz oblasti sprečavanja i prevencije nasilja u porodici. Apostrofirala je činjenicu da se primena postojećih zakona ne isključuje, već da se mogu paralelno primeniti sva tri zakona. Objasnila je suštinu ovih vidova pravne zaštite pa je navela da je krivičnopravna zaštita obezbeđena uvođenjem posebnog krivičnog dela nasilje u porodici članom 194 Krivičnog zakonika, zatim propisivanjem mera zaštite od nasilja u porodici Porodičnim zakonom, kao i izricanjem hitnih mera po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici i radom Grupa za koordinaciju i saradnju. Kao problem istakla je činjenicu da u neznatnom broju slučajeva, ili gotovo nikada, državni organi nisu postupali u situacijama kada se nasilje još uvek nije dogodilo, a razlog tome je to što nisu imali saznanja o tome. Kao problem istakla je činjenicu da u neznatnom broju slučajeva, ili gotovo nikada, državni organi nisu postupali u situacijama kada se nasilje još uvek nije dogodilo, a razlog tome je to što nisu imali saznanja o tome. 

Sudja Dušica Velojić, je detaljno opisala zakonske odredbe koje se odnose na zaštitu i kažnjavanja nasilja u porodici. Najpre je ukazala na odredbe Porodičnog zakona i sam postupak zaštite od nasilja u porodici po ovom zakonu. Navela je da se postupak pokreće tužbom, naglašavajući da tužbu mogu da podnesu, osim žrtve i nadležni državni organi i to Centar za socijalni rad i tužilaštvo. Objasnila je da se uz tužbu moraju dostaviti ili predložiti dokazi, ali da se u ovim postupcima primenjuje istražno načelo, pa je i sud u obavezi da prikuplja dokaze po službenoj dužnosti. Citirala je zakonske odredbe u vezi sa time ko se smatra članom porodice i koje se mere mogu izreći, sa posebnim naglaskom da sud nije vezan tužbenim zahtevom, te da može odrediti i veći broj mera, ili drugu vrstu mera, u odnosu na one koje je predložio podnoslac tužbe. Poseban akcenat je stavila na zakonske odredbe koje  se odnose na oslobođenje plaćanja sudskih troškova i obezbeđenje besplatne pravne pomoći žrtvama kroz postavljenje punomoćnika. Sudija je potom objasnila odredbe Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, navodeći kome i ko može podneti krivičnu prijavu zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz čl. 194 KZ.

Sandra Perić je kroz izlaganje ukazala na značaj Centara za socijalni rad (u daljem tekstu: CZSR) u prevenciji i otkrivanju nasilja u porodici. Istakla je činjenicu da su radnci CZSR uvek prvi na terenu, da je obezbeđeno dežurstvo u trajanju od 24 časa, kada su u pitanju slučajevi nasilja u porodici. Pored značaja zakona na koje su sudije ukazale, ukazala je i na Zakon o socijalnoj zaštiti, koji je primaran za radnike CZSR, i kojim su određeni povereni poslovi socijalnih radnika, između ostalog i zaštita od nasilja u porodici. Ukazala je na nadležnosti socijalnih radnika u vidu podnošenja tužbi za zaštitu od nasilja u porodici, ali i u postupcima za zaštitu prava deteta. Naglasila je da je Centar za socijalni rad aktivan i u krivičnim postupcima, a to se, pre svega, ogleda u podnošenju inicijativa tužilaštvu za podnošenje krivičnih prijava u određenim slučajevima. Značajna uloga Centra za socijalni rad se ogleda i u tome što su socijalni radnici članovi Grupa za koordinaciju i saradnju. Kao osnovne probleme u radu istakla je složenost i komplikacije u vezi sa otkrivanjem nasilja, jer se radi o odnosima između članova porodice, koji su emocionalno povezani i kompleksni i da gotovo ni u jednom slučaju ne postoji „crno-bela“ situacija. S toga je jako bitna procena centra, s obzirom da postoji u velikom broju slučajeva istorija rada sa porodicom, koja omogućava saznanje velikog broja činjenica. Takođe,

navela da je neprijavljivanje nasilja u porodici veliki problem, ali da socijalni radnici često, prilikom postupanja sa određenom porodicom, u vezi sa nekim drugim predmetom, otkriju postojanje nasilja i postupaju u skladu sa svojim ovlašćenjima nezavisno od stava žrtve. Smatra da je uzrok neprijavljivanja to što je nasilje još uvek tabu tema, jer preovlađuju patrijahalna shvatanja i uverenja. To dovodi do mnogobrojnih problema u praksi, kao što je odustajanje od svedočenja, pa čak i u situacijama kada se žrtvama pruži potpuna pomoć. Smatra da socijalni radnici ni tada ne treba da odustanu i da je potrebno razumeti žrtve, s obzirom da se radi o emocionalnim vezama, pa ih ne treba osuđivati ukoliko odluče da nastave život sa nasilnicima, već nastaviti rad u cilju regulisanja i normalizacije odnosa.

Sudija Ivana Milovanović je navela da svako ima obavezu da prijavi nasilje, a ne samo državni organi, iako se najčešće kao krivci za neprijavljeno nasilje mapiraju upravo državni organi. Smatra da treća lica (komšije, prijatelj i slično) ne prijavljuju nasilje iz straha ili nezameranja sa učiniocem, ali da je razlog tome i pogrešno uverenje da se radi o privatnim – porodičnim odnosima. Ukazala je na stav Evropskog suda za ljudska prava da procesuiranje i kažnjavanje nasilja u porodici ne sme da zavisi od volje žrtve i da je obaveza države da reaguje i u situacijama kada postoje i najmanje indicije da se nasilje dogodilo ili da će se dogoditi. Žrtva nije dužna da zna šta i kako treba da preduzme, te je na državnim organima da preduzimaju sve delotvorne i raspoložive mere, kako za otkrivanje, tako i za kažnjavanje nasilja, ali i da informišu žrtvu. Smatra da je suština u hitnom reagovanju i hitnom pokretanju, vođenju i okončanju postupaka, te da se slučajevi nasilja moraju razmatrati u okviru Grupa za koordnaciju i saradnju, odmah nakon što se nasilje dogodi. Smatra da je problem u tome što članovi Grupa za koordinaciju i saradnju taj posao obavljaju kao sporedni, pa zato izrada individualnog plana zaštite nije pravovremena. Pored toga, nigde ne postoji zakonska obaveza da se u rad ovih grupa uključe i druge institucije i relevantni akteri, već se i to zasniva na dobrovoljnosti.

Sandra Perić je istakla da žrtva nema pol i da zakon važi za oba pola, ali da kada se govori o nasilju u porodici obično se misli na partnersko nasilje gde su žene žrtve. Ukazala je na povećan obim nasilja prema starijim osobama i to najčešće prema bakama i dekama, ali i prema roditeljima. Takođe je istakla značaj zdravstvenih institucija u dokumentovanju nasilja, pa samim tim i u dokazivanju, ali su povodom toga uočeni problemi u nepravilnom popunjavanju „povrednih listi“, ali i prebacivanju obaveze njihovog popunjavanja „sa jednog na drugog lekara“. Ukazala je i na značaj medija u sprečavanju nasilja u porodici, ali i u problemima koji se uočavaju prilikom aktuelnih izveštavanja, gde mediji često senzacionalistički izveštavaju o nasilju u porodici bez anonimizacije, pa čak ni dece, i uvek optužuju Centar za socijani rad za propuste.

Moderatorka Maja Kamenov, je za kraj pitala sagovornice šta se može preduzeti za unapređenje sistema zaštite od nasilja u porodici.

Sudija Dušica Velojić je kao osnovne ciljeve istakla bolju koordinaciju državnih oragana, prepoznavanje problema žrtava i pružanje pomoći i podrške žrtvi.

Sudija Ivana Milovanović je istakla da, iako postoje problemi u primeni postojećih zakonskih propisa i radu nadležnih državnih oragna, da prepoznavanje tih problema treba posmatrati afirmativno u smislu unapređenja rada. Posebno je istakla činjenicu da ne treba bežati od toga da je nasilje u porodici rodno zasnovano nasilje i da u najvećoj meri pogađa žene. Upravo rodna dimenzija nasilja u porodici njega čini specifičnim u odnosu na druge oblike nedozvoljenog ponašanja. Potvrdila je stavove prethodnih govornica da treba unaprediti saradnju državnih organa, ali da je najznačajnije obezbediti potpunu zaštitu žrtava, ali i njihovo osnaživanje i osamostaljivanje i osnovu za rešavanje tog problema je videla u donošenju Strategije za zaštitu žrtava krivičnih dela koja je izvesno da će biti usvojena.

Projekat „Otvorena vrata pravosuđa“ za cilj ima jačanje poverenja građana u rad pravosudnih institucija kroz poboljšanje komunikacije između građana i pravosuđa. Projekat realizuje koalicija koju čine 12 organizacija koje se bave ljudskim pravima i razvojem demokratije, kao i strukovna udruženja iz oblasti pravosuđa.